Ритам

TIN MACHINE (EMI - Jugoton)

Svaka nova ploča David Bowiea privlaci veliku medijsku pažnju. Poznat kao aulor širokih mulli-medijalnih sklonosti (muzika, video, film, pozorište, pantomima ild.), kao vest i ošlrouman manipulator, Bowie je godinama zgražavao i oduševljavao javnosl svojim majslorskim eksperimenlima sinlelišući rock ikonografiju sa modom, glamourom, camp estetikom i travesliranim seks simbolima. Bowie je verovalno najzaslužniji rock muzičar za rusenje konvencionalnih shvalanja

cstablišmenla o („spoljašnjem i unulrašnjem”) živolu rock zvezde. Njegove kontuirane ekstravanganle metamorfoze i muzičke transformacije tokom sedamdeselih bitno su ulicale na mnoge segmente popuiarne kuilure. Za osamdesete se može reći da nisu osobito uspešne za ovu, nekada aslronomsku zvezdu rock’n’rolla. Ceo koiaps u ovoj deceniji je izgleda počeo 1983., kada je David prešao iz svoje malične disko kuće RCA (koja je uvek imala razumevanja za njegove hirove), u britanski EMI, za fantastičnu sumu od 17,5 miliona dolara, i lom prilikom izdao neviđeno popularnu, svoju najkomunikalivniju i naj-

komercijalniju ploču - „Let’s Dance”. To (najmanje osporavano) Davidovo remek-delo, pokazivalo je sledećih godina da se srećan, miran i ujednačen život u blagostanju (bez droga), koje je donelo post „Let’s Dance” doba, tragično odražava na njegovu osobenu autorsku snagu i originalnost. Lepršava prirodnost sa „Let’s Dance” dobila jelvoj surogai na albumu „Tonight” (1984), a gotovo ceo zadnji deo karijere postao lotalno apsurdan izdavanjem besmislene ploče „Never Let Me Down” (1987), koja je bila propraćena katastrofalno posećenom lurnejom „Glass Spider”. Ono što je na „Let’s Dance” izgledalo kao simpaticoni hommage IGGY POPu (u pesmi „China Girl”), na kasnijim pločama se pretvorilo u palološku opterećenosl Iggyjem i njegovim pesmama. Produciravsi Iggyjev povratnički LP - „Blah, Blah, Blah” (1987), David je sve očitije naglašavao svoju intimnu žudnju za nekim „realnijim Davidom”, koji će živeti stvarnim životom i koji će prašiti đivlji, bazični, neobuzdani rock. Ta Bòwieva „neurodena slrast”, definitivno će kulminirali na njegovom poslednjem projektu - TIN MACHINE, Nikada direktan i neposredan kao „ludi” Iggy Pop, Bowie je godinama žalio sto se njgova inieresovanja uvek vrte oko imaginarnih, mislerioznih slika, a ne oko eksplicitnih - ljudskih problema. Ta paratela izmedu ovakvog Davida i onakvog Iggyja, izmedu „cistog” i „prljavog”, između kompleksnog i jednostavnog, u prošlosti je često konfrontirala brojne Ijubitelje obeju strana. Onaj koje voleo „čistunce” (The Beatles), nije voleo „prljavce” (The Rolling Stones); onaj koje bio na strani socijalno angažovane, radikalne slranke punk pokreta (The Clash), teško se snalazio sa anarhoidnim autodestruktivnim, neodgovornim revolverasima (Sex Pistols); onaj koji je sebe pronašao u višeznačnoj, nepatvorenoj - nebeskoj viziji Idola, s mukom će shvatiti sudbinsku predodređenosl gubilništva Parlibrejkersa u stilu: „Hoću sad, i hoću sve! Neću da živim hiljadu godina!”. Koliko je Iggy lakav kakav David nikada neće bili. lepo se vidi iz naslova poslednjeg Iggyjevog remek-dela - „Instici” (1988). Kad Iggy kaže: „Instikl", vi znate da je lo instikt za preživljavanje, inslikt za život, „supstanca opstänka” koja postoji kod svakog od nas, zvali se mi Charles Darwin ili Dušan Kojić. David je pre svega inteleklualac, promišljen čovek koji slvarima prvo prilazi razumom, pa lek onda instiktom. Popul Gorana Bregovića, proračunal do krajnjih granica, David je oselio da se narod zaželeo Čvrste svirke, pa kad je već želi, što da je ne dobije. On se kao iz mrtvih probuden, krajem maja furiozno vratio sa izvanrednim hit-singlovima („Under The God”), sasvim neočivanim imidžom, i zvukom koji će mnoge današnje klince naterati da iscrpno preslušavaju sva njegova majstorska delà. Njih je, kako je poznalo, veoma, veoma mnogo. Posto konstante dobijam zamerke od uredničkog „tria Fantaslikus” (Momčilo R. - Dragan A. - Dragan J.), da su mi recenzije preopšime, neću nabrojali svih deset Davidovih remek delà, već samo osam (8). Striček David je rock današnjicu zadužio pločom „Hunky Dory” (1971); mlade punk (hard) rockere albumima „The Rise And Fall Of ZIGGY STARDUST And The Spiders From Mars” (1972) i „Diamond Dogs” (1974); najlepše erne

soul/R and B albume koje je otpevao belac („Young Americans”, 1975 i „Station To Station”, 1976) potpisao je čika David. New Wave, art-rock i electro sastavi previse duguju najslavnijoj rock trilogiji („Low”, 1977, „Heroes”, 1977, „Lodger”, 1979), a naš uvaženi gl. urednik (M. Rajin) do кгаја života mu neće oprostiti Što nije napravio još neku (sopstveno kompilatorsku) ploču kao što je „Scary Monsters And Super Creeps” (1980)... Specijalno za svoj novi imidž, P.owie je okupio ugledni razbijački prateći band (THE MACHINE), te album, tumeju i • ceo projekat nslovio po imenu sastava, verovatno da bi skrenuo pažnju sa sebe, i podcrlao važnost kompltne ekipe (tj. celine), pri realizaeiji novog materijala. Pojačan čvrstom, energičnom ritam sekcijom brace Sales (Tony i Hunt), mnogima poznatom sa Iggyjevog albuma „Lust For Life” (1977), ili sa Rundregenove ploče „Ballad Of Tood Rundreger” (1971) David je napravio sjajan koncept, matematički, proračunat, spakovan i prIjavo produciran u starinski, prevazideni (hard) rock pakeL Tin Machine su zapravo, još jedna sprema kalkulacija starog rock kameleona, veštačka tvorevima „divyeg i sirovog”, kojoj nedostaje samo 95% spontanosti i iskrenosti, da bi bila ono što na papiru svakako jeste. Samozvani biseksualac i ortodoksni narkoman David je u 70-im svoju sopStvenu traumatičnost i egocentričnost stavljao u službu svoje inspiraeije - danas (kada kao brižni roditelj uzgaja dete i živi porodičnim životom) on je totalno izgubio korak sa nekadašnjom dekadentnom sredinom u kojoj se kretao, sa lemama koje su ga činile fruslriranim i koje su ga vodile u „odiseje po svemiru”. Zato danas zaista tužno izgledaju njegova trenutna kvazi-socijalna (čitaj salonska) jadikovanja (čitaj razmišljanja); o fašizmu, o anti-rasizmu („Under The God”), o neurozama („Video Crime”), protiv droga („Crack Sity”) ild., toliko patetično iskazana da mnogo više podsećaju na raspredanje ostarelog socijalnog radnika, nego li na übojitu polresnosl gubitnika - očajnika. Muzički nažalost, TIN MACHINE LP nije odgovor na neke relevantne (moderne) gitarisličke rock albume, koji su nas oduševili zadnjih godina (HUSKER DU „Warehouse: Songs And Stories”; SONIC YOUT - „Sister”, THE GUN CLUB - „Mother Juneo”, DINOSAUR JR „Bug”, PIXIES - „Surfer Rosa”, „Doolittle” ild.); TIN MACHINE je odgovor „novog” Davida starom Davidu, i odgovor i starom i novom IGGY POPu. Ako sie Tin Machine projekat shvalili kao posvetu Iggy Popovom albumu „Instici”; ako sie „Tin Machine atmosferu" doživeli kao evokaeiju dobrih Davidovih producentskih radova („Lust For Life” - IGGY POP, „Raw Power” - STOOGES 1973); ako je za vas najnoviji Davidov zvuk direktna reminenscencija na neke njegove slabije ploče („Alladin Sane”, 1973 - „Pinups", 1973 - „David Life”, 1974), kao i odlične albume („Lodger”, „Scary Monsters...”), nemojte gubiti vreme, niste pogrešili, ovo je sigurno vaša ovogodišnja ploča! Cudne stvari su se dogodile. David Bowie se vratio publici, muzika se žalosno vratila svojim korenima, i možđa neko, samo neko, u ovoj igri izmedu mačke i misa, tradieije i šablona, pronađe „čoveka koji je (još jednom) prodao (svoj) svet”, da bi ponovo „pao na zemlju”. TEORIJA (10), MUZIKA (2)

Duško Piljak

55