Ритам

Ritam 3: PriCao sam sa Thmsteneom (vidi Ritam br. 4) o tome i on je rekao da su Ciccone Youth altercasion (prepirka - prim. ured.). Mike: Altercasion? Ritam 3; Da! Mike: Vi, momci, ste vrlo sofisticirani kad znate takve izraze iz engleskog jezika. Ritam 3: Thurstone je rekao i od njega sam naučio reč pošto sam ga pilao da li je Ciccone Youth aiter-ego Sonic Youth, i on je odgovorio kroz tu igru reCi „Ne pre je to altercasion. A mali Cody (sin Lee Ranalda, basista SY) na to je rekao „Piss”! Mike: Cody!!! Gde si sreo Codyja? Ritam 3: U BeCu, marta meseca. Mike: Pa on je mali dečko! Sjajno! To je vrlo važno - možeš videti pravi pravi živoL.. rokenrol - od njega su napravili religiju. Sve sami plastični superheroji, ali tanije ono što smo mi niti nas iko pita da li hoćemo da to tako izgleda spolja. To je do vas, momci. A sve to nije tako izveštaćeno - ustvari baš to je ono zašto je punk-rock započeo - da pocepa tu lažnost i vrati stvar Ijudima... U sedamdesetim se od tebe nije očekivalo da pišeš pesme, već da ih skidaš sa ploča, vičući, kad uspeš - „hej, ovo je kao da stvarno sviram!”, umesto da odeš napolje i stvarno sviraš.

BRZE SMRTI I SPORA USKRSNUĆA Ritam 2: Kad si roden? Mike: 1957. Godina Sputnjika, istog meseca ka je lansirana prva raketa. Sad imam skoro 32. Rokenrol ne bi trebao da bude „zov mladosti” niti religija novca, već samo način govorenja, opisivanja deljenja i prihvatanja stvari... Ritam 2: Koja je prva ploCa koju si knpio? Mike: T-Rex. I puno Creedenca, sve od Creedenca, što je izašlo... Blue Öyster Cult takode. Alice Cooper pomalo, Sve što se lako moglo naučiti, jer ja i D. Boone nismo imali ploče, nismo imali stariju braću da nam pokažu tako da smo sami kupovali i slušali... Moras da shvatiš da u sedamdeseetim nisi mogao da pišeš svoje pesme, sve do pojave punk-rocka. Nije se očekivalo da pišeš pesme, niti čak da sviraš po koncertima, već da skidaš sa ploča. Samo sediš u svojoj sobi - otprilike kao da su postojali izgrađeni, veé gotovi modeli od kojih se nije moglo odstupiti i skidaš stvari, vičući kad uspeš - „hej ovo je kao da stvarno sviram!”, umesto da odeš napolje i stvarno sviraš! Kad se pojavio punk-rock shvatili smo koliko je to bezvezno, možeš da radiš šta god hoćeš, potrebno je samo da želiš nešto. Ritam 2: D. Boone je bio tvog uzrasta? Mike: Da, ja sam bio tri meseca stariji. On je roden na 1. april. To je njegov rodendan. Imao je samo jedan dan rodenja - ostali su samo podsetnici, kao i za sve nas. Užasno. Naučio me je sve-

mu. Naučio me je da je život kratak i da u njega moraš spakovati što vise toga. Jer te i tako oslobode njega. Ritam 1: A 1977. dolazi Richard Hell and The Voidoids. Mike: Richard Hill je moj prvi punk-rock heroj. Cuo am ga kako peva. Nisam mogao da verujem. To je bilo kao u crtanom filmu. U sedamdesetim su nam govorili - tehnika, napredak, fuzija, a ja sam mislio - „bože, prosto ne mogu to da uradim, ne umem da sviram”, ali i dalje sam imao priču koju sam morao da kažem. I onda se pojavi Hell, koji je govorio - „Rećićemo priču na bilo koji način. Ne brini o tome”, Ritam 3: Važna stvar u tome je da je priCa vrila u tebi tokom 70-tih. Mike: Svakako. Ništa ne propada. Znaš kao Chuck D kaže - „Krugovi, krugovi - život se kreće u krugovima. Novo je staro - ne ja nisam ludak” (Timebomb, sa debi LP-ja Public Enemy) Ono što se đogađa je da mladi zaboravljaju ono što su starci tek naučili. To je sada problem sa bandama u istom Los Anđelesu. Baš ranih sedamdesetih je postojao isti problem, ali. sa meksičkim bandama koje su se međusobno razračunavale oružjem. Ti momci su ostareli, izgubili dosta prijatelja i to je prestalo, Ali mladi ne znaju ništa o tome ili su zaboravili lekcije - četmaestogodišnjak, šta on zna o svemu tome?

U rokenrolu je ista stvar. Svi su već zaboravili Little Richarda koji'je pevao „Tutti frutti ooooh”, znaš, i mislili su - pre 15 godina - da je to moguće povezati sa ozbiljnom muzikom. Samo to je sve prirodno, kao lipće koje mora da odpadne sa drveta, tako da nikog ne krivim, nema nikakve zavere tu. Zavera počinje kad dođe do pitanja novca, tad je zasigumo sve konspirativno. Ritam 3: I tu se gubi nevinost. Mike: Da, na neki način, slažem se. Ritam 2: Uvek mi se Cinilo da postoji neSto crtanofilmovsko u Firehose pesmama, kao dvominutne priCe... Mike: To ima veze sa Minutemenom. A Minutemen su tu ideju dobili od britanske grupe Wire, sa ploča kao što je „Pink Flag”. Znaš, ta ideja ekonomičnosti. Mi smo mislili da su pesme,

strukture, postale obezvređene, kao u inflaciji. Hteli smo da pokidamo sve to suvišno sranje sa pesama, da odbacimo sve što nije vitalno potrebno. Najvažnija stvar u punk-rocku je bila da imaš sopstveni glas, svoj Stil i ovo je bio način na koji smo mi mislili da možemo to da postignemo. Služiti se svojim rukopisom, ne pisačom mašinoni, razumeš? To možda i đolazi iz crtanih Шraova, moj dobar prijatelj, on radi crtane fdmove. Gledamo dosta košarke zajedno - Vlade (Divac) smo već tri puta posmatrali! I Žarko Paspalj (ko? - prim, ured.), i njega smo videli. Raymond ima stravično paméenje - pamti igrače iz cele NBA lige, njihove brojeve, čak i veličinu stopala. Vrlo tih momak inače. I on koristi svoje crtane Elmove kao „svoj glas” - to je jeđini naéin na koji dokazuješ da je život vredan življenja. Ne razumem uopšte celu tu ideju modela - uloge koju treba slediti i igrati i koja se stavlja na pijedestal i onda se od Ijudi traži da je siede. To uništava život To je prosamoubilački. Tako smo i mi mislili da je veoma važno imati svoj stii, a „crtani filmovi” su možda taj naš način, jedini na koji to znamo da radimo. Neki. znaju kako da obraduju glinu. Ritam 2: Misliš li da su druge grape kaiifomijskog punka sledile 1977-1978 istu ideju? Mike: Misliš na grupe kao što su Germs, X, Urinals? Vidiš, oni su bili malo starijeg godišta mog godišta, ustvari - ono što se desilo je da se punk pretvorio vremenom u hardcore kad su stvarno mladi ijudi ušli unutra. Punk-rock nije posle toga vise bio način izražavanja, već načiu odrastanja. Način susretanja đevojaka po prvi put Sa T.S.O.L. i Social Distortion to je postalo stvar te dece - nemam ništa protiv njih, ali oni su imali drugacije razloge od nas. Za njih je to bilo kao ići u srednju školu, zapravo naporedo s tim, a mi smo već bili odrasli, možda ne umetnički ali u društvenom smislu svakako. Sve to i jeste bila za njih društvena igra - kao da se muzika povukla u pozadinu i svi su počeli odjeđnom da sviraju istu pesmu. Neki put slušam te hardcore ploče i kao da postoji slaganje da ćemo ako svi sviratno istu pesmu biti svi jednaki. Ali to nije ispravno - ne možemo svi imati isti glas! Sa druge strane, kad ih pogledaš i vidiš kako su svi mladi, shvatiš da je to za njih pre svega stvar druženja.

Punk se vremenom pretvorio u hardcore kad su stvarno mladi Ijudi, ušli u njega. Ali punk-rock posle toga više njje bio način kražavanja, već način odrastanja - susretanje devojaka po prvi put, ispijanje piva po prvi put na javnom mestu.

Mrzim reč „fan” (obožavalac), a voHm „slušalac”. Hitler je imao „fanove” to je zastrašitfnće - ceo obožavalački fazon - ja imam samo slušaoce, i to je sve, a mi smo noisemakers (oui koji stvaraju buku).

Ritam 1 -

Aleksandar DragaJ

Ritam 2 -

Dragan Ambrozić

Ritam 3 -

Ante Čikara

Nastavak n sledećem brojn

fTREHOSE