Ритам

Zašto ovoliko o pričama uopšte? Zato što je prilično rasprostranjeno mišljenje da su priée - a ameri razlikuju éetiri vrste: kratke price, novellete, novella, do 39.999 reel, a preko toga je roman! - još uvek glavno izražajno sredstvo SF-a. Inaée obavešteni američki kritičari se Isžau da je prosečan nivo SF priéa viši od proseka „glavnog toka” i da često zadovoljava onaj najteži uslov; napisati nešto interesantno 1 zabavno širokom krugu a opet zadovoljiti „liferalno prosvedene” sladokusce žešće upućene u SF literaturu uopšte. Drug! razlog je, naravno činjenica, da se kod nas daleko lakše predstaviti kraćom prozom. „Dobro, recimo da je tako”, kaže onaj tip sa početka, „all ako već imamo dobre autore zašto se onda celo kolo Kentaura posvećeno domaćim autorima već mesecima vuče policama knjižara i biblioteka, očigledno slabo traženo?” Eh, zašto. Iz istog razloga što svojevremeno, baš u doba euforije zbog narastajućeg broja domaćih autora, YU-SIRIJUS nije opstao kao nešto stalnije. Jednostavno čitaoci su pokazali da hoće da čitaju domaće autore ali tek kao gamirung etabliranim svetskim imenima. I to naročito dok se domaći budu tmdili da pišu kao strani ne nudeći neke posebnosti. Ima još razloga: postoji priličan broj čitalaca koji ne voll priée ali dobre SF romane rado kupuju. Oni se odluéuju na osnovu poznatih imena pa im domada ništa nisu znaéila, bas kao što je mega - projektu MONOLIT trebalo vremena da se afirmiše bez obzira što je domaée izdanje bez premea po koncentraciji kvaliteta - samo zato što ga nisu „nosila” poznata imena veé je svaki broj uporno insistirao na sve novim i novim autorima. I, najzad, izbor je bio nepotrebno nekomercijalan. Recimo izbor priéa za Čurčićevn zbirku „Šume, kiše, grad i zvezde” istina predstavlja dobar presek njegovog rada zadnjlh godina, ali samim tim donosi ne malo njegovih ranijih priéa, za klasu slabijih od njegovog sadašnjeg nivoa. K’o da de éovek za dve godine opet dobiti takvu priliku. A šta mislite šta većinu éitalaca interesuje: presek sazrevanja jednog domadeg autora ili najboIje što on sada može da ponudi? Naroéito ako nisu znali da je on onaj S. Turkley éije su kosmiéke avanture rado éitali u jednoj drugoj ediciji. (Sada se onima koji detaljno prate domaéu SF scenu i smatraju se ozbiljnima polako diže kosa na glavi i poéinje pumpanje adrenalina. Nede valjda o toj ediciji ... E bogme hodu!) Sve u svemu štetajer su neke stvari iz tog kola KENTAURA vrlo dobre, posebno „Mnogo vike niokoéega” Predraga Raosa, „Utov dnevnik” Belana a ko voli hiper-tvrdi SF koji najéesde upražnjava Damir Mikuljčić tu je i „0”.

Medutim postojala je jedna edicija koju su baš domaéi autori - istina, pod pseudonimima - uz pomod romana o „Zvezdanim stazama” održavali - éak je jedno vreme imala relativno najviši tiraž koji je postiglo ijedno SF-izdanje. Sada je kosa gore pomenutih znalaca SF-a dignuta kao da su ukljuéeni na 220 volti ili su u kontaktu sa Kiber-magaumom jer je reé o

SCIENCE FICTION X-100 (Dnevnik Novi Sad) X-100 je odavno pojam petparaéke literature. Međutim za ovu inkamaciju X-100 sam siguran da je bila potrebna i korisna domadem SF-u i šteta je što je ugašena uprkos tonama pljuvaéke upravljenim na nju. Kupovali su je oni koje ne zanimaju imena, ni. bardovi ni mudrolije ved zabava, avanture, éudesa, junaci i posebno „stanje zadivljenosti” (sense of wonder). Tu funkeiju ispunjava dobar deo SF-a na Zapadu i od te éinjenice se ne može pobedi. Najpopulamija serija „Putovapja i ratovi Marka Silarda” Ch. A Bell-a tj. Beide je tipičan serijal za mlade i držao je nivo sa sličnim stvarima sa zapada. Bio je to poligon domadim autorima - i napredak su zaista i postizali. Razlika izmedu, recimo „Zvezdanih konvistadora” S. Turkeleya ,sa poéetka serije i „Algol transmisije” a posebno „Gospodaru kruga” je vise nego oéigledna.. Ova dva su super-brze avanture, koje se delimiéno odvijaju u

umovima likova, pune začudnih likova, mesta, događanja, a odluke donešene џ delidu Sekunde preokredu sudbine čitavih svetova - striktno po pravilima spejs-opera. Da su savrešene - nisu, jer Ćurčid se trudi da kroz ove romane provuče svoja razmišljanja o terni koja ga dugo zaokuplja,' o androidima tj. veštadkim biološkim mehanizmima desto opremljenim specijalnim moéima kao i o kiborzima i ESPerima. Nekad mu to polazi za rukom ali se nekad pretvara u mučenje i gužvanje reéenica a likove kad-kad muée prilieno nerazumljive ili éak besmislene dileme. Usput Ćurčid j pod naslovom „Zmija uma” (izd. Deéje Novine) stopio „Gospodare kruga” sa jednom ranijom priéom i elementima nekih drugih i sve zajedno pokušao da mutira tako ta serioznije aspekte stavi u prvi plan - sa polovičnim uspehom. Sdruge strane Valdemar Lejzi, tj. Lazovid je u „Hrim, ratnik” napravio sasvim pristojno i zanatski korektno delo žanra science fantazy (ovo je naučna fantastika i samo podvrsta celog SF-a). Rec je o herojskoj avanturi u tipičnom fantastičnom modusu uz odredene klasiene elemente SFa odavno prihvadene kao nešto što sè podrazumeva. Najzad tu je i Dejvid. Dž. Storm tj, Jakšid sa „Kradijivcima univerzuma” a to je ved spejs-opera iz gornjeg doma i nije mu L. Komarčid slučajno dao nagradu. Bez obzira na povremene nelogiénosti pa éak i nebuloze, tako potrebno čudesno osedanje doživljaja je tu u punom sjaju. Mraéni mega-brodovi „Oka zmije” su zaista mega-monstruozni objekti modi i kao takve pisac ih zaista übacuje u svest čitaoca. Opis i doživljaj ulaska u jedan takav ošteden brod ne bi bio ispod éasti ni Piers Antonyju, poznatom fabrikantu otkinutih avantura i osvajadu top listi. Najlude u vezi sa x-100 je da mu je tiraž oborio besmislen izbor stranih autora za ovakvu edieiju. Brada Strugacki sa jednim od najslabijih romana, Dish (Dis u X-100, ej!??), Džon Brunner ... sve su to aflrmisana imena ali sigumo nisu put da se ponudi viši kvalitet I, umesto da preispita zašto ediciji pada_ tiraž „Dnevnik” je gasi a domadi autoi gube odskoénu dasku a publika koja je uživala u takvoj zabavi nede sigurno iznebuha predi na seriozniji SF ved de zabavu nasušnu potražiti negde drugde. Naravno da ne tvrdim da je ovo glavni put za YU-SF ali... recimo to ovako: stari egipdani su na vrh piramida stavljali kamen zvani piramidion, i bio je materijalna i duhovna slika cele piramide i neka vrsta fokusa cele magijske gradevine. Ali, mod je imao samo u sklopu, na vrhu, piramide ... bez nje piramidion je izvanredno lep ali nemodan izložak u nekom ponosnom muzeju. Imam utisak da bi neki „poznavaoei” i obožavaoci SF-A hteli da pravimo samo piramidione ... koji završavaju - zna se gde. Nastavak n slededem brojn

YU - S F