Ритам

Film TEKILA SANRAJZ

(TEQUILA SUNRISE) Robert TOWNE, 1988. Mel GIBSON, Kurt RUSSELL, Michele PFEIFFER, Rani JULIA distribuera; EINEM AT O GRAFI Iгцјадје: 115 min. Glavna vrlina filma „Tekila Sanrajz” je ta da se bavi prilično zaboravljenom disciplinom (u današnjoj visokoj produkeiji) - našom strepnjom za sudbinu glavnih junaka. Ali, ova strepnja nije uzrokovana neizlečivom bolešću, političkim progonima ill serijskim monstrumima. Strepnja je plod rediteljskog postupka kojim je postignuto da likovi nama nešto znače i da mi itekako za njih marimo. A sama odluka na takav težak zadatak jeste dovoljan podatak o uraetničkoj svesti čoveka iza kamere - Roberta Tanna. Ugledni scenarista, đak famoznog Rodžera Kormana, ljubitelj američke Dimske tradieije (’30., 40.), čovek koji je scenarijem za „Kinesku četvrt” pokušao da nadmaši opus Rejmonda Čendlera (što mu, pogađate, nije pošlo za rukom), filmski je autor opsednut Ijudskim odnosima koji su poremećeni noveem, seksom, dužnošću i prijateljstvom - jednom rečju, Taun je opsednut Etikom. U tom smislu, njegova delà su eseji o moralu i čovekovoj potrebi da ga se pridržava, kao i o ljudskom nagonu da ga krši. Inteligentni likovi koji znaju šta žele i šta ih u njihovim namerama sprečava karakterišu i ovaj film, priču istovremeno savremenu i romantičnu, o mu-

škom prijateljstvu sofisticiranog mačo policajca (Rasel) i ležemog sanjara (Gibson), koji je istovremeno veliki diler, spreman na još jedan „poduhvat” vredan petnaest miliona đolara pre povlačenja. Nežna osećanja koja imaju spram iste žene - vlasnice elitnog restorana (Fajfer) - privešće kraju neobično „sustanarstvo” nespojivog privatnog i profesionalnog morala. Zaplet je, inače, veoma zamršen i od gledaoca zahteva punu pažnju, koja neće ostati nenagrađena. Promenivši polove junaka trougla iz svog rediteljskog prvenca „Presonal best” (1982. Dve atletičarke održavaju lezbijsku vezu tokom priprema za OUmpijadu, pod budnim okom trenera) Taun nije zaigrao na provokaciju građanskog morala, ali je zato dopustio situaciju koja je po svim merilima zabranjena na fflmu - pokušao je da načini pozitivnog junaka ođ rasturača droge, što predstavlja najproblematičnij mada dramaturški neophodnu, okosnicu fdma, Mel Gibson, igrajući u takvoj formi kakvom može da potvrdi već stečenu slavu, uspeva da svojom više nego suptilnom glumom zagladi ovaj narativni nesporazum. Kurt Rasel kakvog još nismo videli, Mišel Fajfer kao žena koju kamera danas voli vise od ijedne drage glumice, Raul Hulija kao živi dokaz da zlikovac ne morà biti psihopata, Dž.T. Volš koji podseća da lose strasti na strani dobra vode ka zlu i Arlis Hauard koji potvrđuje da se u grehu mora imati mera, sami nose vise od polovine zasluženih zvezdica. Ostatak pripada Taunovom inteligentnom pozivu na romantično putovanje naših emocija po „srebmom ekranu”, prožetom humanom strepnjom za ljude koji drže do vrednosti većih od života. ♦** * *

Boško Milin

MASKARADA

(MASQUERADE) Bob SWAIM, 1988. Rob LOWE, Meg TILLY, Kim CAITRALL, Doug SAVANT distribuera: BEOGRAD FILM trajanje: 91 min.

„Maskarada” nikako nije film koji bi klasičnom analizom trebalo uterivati u školski model na relaciji naracija-karakterizacija-verovatnost. Da je direktnije želeo da pri-

đe tzv. gomjirn tonovima filmske umetnosti, Svejm će svakako morati da dokaže svojim budućim ostvarenjima, ali i ovaj film već puno pokazuje i još više obećava.

Gradeći triler sa јакош melodramskom linijom u najlepšoj noar-trâdiciji, scenarista Dik Volf i reditelj Bob Svejm koristili su se ready-made sredstvima koja potiču iz same filmske stvamosti. Amaterski kritički duh koji bi pokušao da za bakgraund ove price koristi životnu stvamost, übrzo bi u razočarenju dospeo do besa, što je i zaslužio. Oko pravog Ijubitelja filma, međutim, već od prvih scena koje su sve do kraja prelepe, locirane u eksterijere, enterijere, scenografiju i kostimografiju Long Ajlenda, otkriće fllmski poznat teren koji uliva poverenje. Reditelj ni jedanput za sat i po neće izači iz jasno određenog delokruga svog i našeg interesovanja - kao specifična vrsta Hičkokove „Sumnje”, „Maskarada” do кгаја drži pitanje može li žigolo da zavoli objekat svoje delatnosti. Za isto vreme publiku takođe neće iznebuha strefiti nikakva neprimema banalnost koju bi reditelj sa manje stila mogao da übaci za nepotrebno pojačavanje efekta stvamosti. Svi Ukovi ovog filma, tri pohlepna socijalno niža muškarca u zaveri i tužna bogata žena koju pokušavaju da opljačkaju, zapravo i nisu karakteri nego tipovi već puno puta videni na platnu. Baš ta prepoznatljivost čini ih interesantnijim, jer beskraj-

nom kombinatorikom scenarisüèkih mogućnosti gledamo novu pneu koja nas poznatošću junaka angažuje više nego što bi nam se desilo sa sasvim nepoznatim Ukovima. Ono što se može zameriti „Maskaradi” jeste nedostatak tajnovitosti, odnosno nepostojanje obligatne pritajene psihopatologije junaka. Tilijeva je tek pomalo mazohistična, a ono što bi morao da poseduje Lou, u tragovina se nasluéuje kod Sevanta. Uopšte, nešto sa izborom glumaca nije najčistije i podseéa na problem kojima obüuje domaéi film: Tilijeva neodoljivo podseéa na Rialdu Kadrié, a nesretni skladno građeni Lou ima u sebi nečeg suštinski bosanskog! Činjenica da malo ludila realnom i racionalnom Svejmu ne bi bilo na odmet, lako bi se rešiia drugačijim scenaristom. Redakcija ce u jednom od narednih brojeva objaviti Svejmovu adresu na koju mu mladi talenti mogu ponuditi svoja ostvarenja, zato pažljivo pratite „Ritam”! * ♦ ♦

Vladislava Vizi

80