Ритам
SEES, LAŽI I VIDEOTRAKE
(SEX, LIES AND VIDEOTAPE) Steven SODERBERGH, 1989. James SPADER, Andie DOWELL, Peter GALLAGNER, Laura SAN GIACONO distribucija: BEOGRAD FILM trajanje: 100 min.
Kada se u gradu pojavi film sa etiketom pobednika nekog od silnih festivala planete Zemlje, ljudima je to odmah znak, da je to „nešto” kvalitetno, provereno i da treba odgledati po cenu života, jer samo najbolji pobeduju, te im se moramo diviti i dugo u noć o njima diskutovati pp kafanama i kuloarima. Kao i u životu, tako i na filmuto nije uvek onako kako bi mi hteli. Prva činjenica je to da kanski festival nije vise neko bitno merilo filmskog kvalitetno, već samo merilo kvaliteta ideologije. Eto i na tom poslednjem takmiëenju u Kanu mi smo imali svog konja za trku (Emir Kusturica „Dom za vešanje”) koji se vratio „samo” sa nagradom za režiju, a mi smo očekivali još jednu pobedu, jer se zna da smo mi narod koji ne voli gubitnike. Stiven preteko Kustu za nozdrve. Pravi umetnici, prava trka. Ja ne mislim da je Krista tamo neki gubitnik, te sam zamolio urednika da napišem prikaz o filmu koji je bolji od našeg Kuste. Život je čupav i dlakav, a lead nije čupav i dlakav, onda je nikakav. Život je potka, a dlake osnova, te nekako i dobijemo celinu. Film je spoj objektivnog života i hipnoze. Nazovimo to fikcijom. Dobrom hipnotizeru nije potreban fensi ko-
stim da bismo mi poverovali njegovoj hipnotičkoj moći, nego sama suštinska moć koje nismo ni svesni. Sve te potke i osnove spaja reditelj. On upravlja svojim instrumentima. On vise za početak i za stop. Glumci su instrumente Glumci su ljudi. Ljudi vole da glume. Ljudi vole da lažu i na filmu, i na životu, i u filmu, okolo filma i kod kuée, nekad i u dvorištu. Postoje dobri lažovi, ali postoje i loši lažovi. Dobri lažovima ništa ne verujem, zato lošim lažovima apsolutno dajem sve na pravo. Postoje pravi foliranti, a postoje i krivi foliranti... Kombinadja u nedogled, a o čemu se radii Ljudi sede u svojim kućama pored radija, ispred televizora i čitaju novine u kojima je reklama za navedeni film koji nas vuče na to da demo gledati nešto što se zove sex (a znamo itekako šta znači ta reč - blud, pohota, gole žene, goli muškarci, ju naopako pokatkad.se i vide one stvari). To znači da neki ljudi samimtim što ili pročitaju tu reč nikad neće proviriti u takav bioskop kao štoje ovom prilikom „Jadran”, jer se poodavno zna da ruski gledaoci najradije odlaze u „Slaviju” i „Рагtizan” gde se po gradskoj nepisanoj raspodeli vrte porno filmovi, a da se u ostalim bioskopima „vite” nor-
raalni filmovi bez tamo nekog seksa. Ali zato postoji i ona druga vrsta ljudi koja odlazi u bioskop isključivo da gleda vilmove u kojima je sve tascivno, êisto i jasno. To su Ijubitelji pomo filmovaü! Pih! Oni su verovatno, nisam bio prvog dana, začudeni da se takav film gleda u tako lepom bioskopu pohrlili odmah, kad tamo ništa. Ljudi, ništa! Da čovek ne poveruje. Nistaü Ljudi samo pričaju, šetaju, snimaju kamerom. Nide bolan mesa. Barem da je skinula ono gore. Ne mora sve. Ništa bolan, ništa se ne vidi. Na sreéu svih Ijubitelja ovakvih kamernih filmova, jugoslovenski distributer je film otkupio za male pare pre kanskog festivala, te je to pravi razlog što je film promovisan tamo negde u Jugoslaviji, inače bi bili uskraéeni za sledeéih nekoliko godina. Ako hipnotičar dobije naše poverenje dovoljno je samo nekoliko reči da bismo bili hipnotisani. Posle odgledavanja filma „SLV”, a i tokom gledanja, Soderbergovo hipnotičko dejstvo nikako da profunkcioniše: nigde drame, nigde problema s kojim se naši junaci bore. Neéu da palamudim, ali mislim da takva tema kao što je sex ne može da bude katarzičnost ovako upakovane ozbiljnosti. Sve mi to nekako izgleda kao da mi neko priča po sistemu „on je njenu sestu tandario svako prepodne, dok je ona ispirala mozak kod psihijatra i onda se pojavio njegov atari ortak iz škole te mu pokvario šemu idealnog seksualnog života”. Ovakvo i ovoliko pretraživanje po dušama likova, seksa u „nama”, nije videno ni kod Bergmana ili Vudi Alena. Soderberg se
na neki način privaljuje u tu kategoriju umetničko-analitičke-samosvesne psihoterapije naših i vaših duša. Inače, Stiven Soderberg ima 26 godina i svima narn je jasno da ovako mlad reditelj itekako zna šta hoće i da je pravi filmadžija јег je napravio film za samo 1,2 miliona dolara i uspeo da stekne svetsku slavu. Glumci su takođe mladi i poletni, a glumci kao glumci uvek vole da rade te tzv. minimalističke uloge koje zahtevaju da kamera dugo stoji ispred njih. Moj problem je vezan za likove. Kako god razmišljam o simpatijama i nesimpatijama, zaključujem samo jedno. Svi su likovi pristojni. Ništa im ne zameram, ali me nešto bas i ne privlace. Endi MekDauel je onako zdrava i zgodna devojka i, samim tim mogu da izjavim kako mi se dopada kad bismo mogi da prošetamo Knez Mihailovom negde oko pet posiepodne. Po đramaturškoj koncepciji trebalo bi posle odgledavanja zakljućiti samo to da je nevemi muž najobičniji dripac, a da je suptilni Spejder ono pravo i da bi svaka devojka u gradu trebalo da žudi za tako pristojnim dečkom. Film se završava srećno. Pročišćeni mladić je impotentan. Devojka ga potpuno razume i veruje mu. Njena sestra je spoznala istinu o svojoj ružnoči. Muž je izgubio posao jer mu je bilo lepo u krevetu. Izgubio je blesavu ženu i Ijubavnicu. Jadničak. Zanima me samo da li će novopečeni par da vodi ljubav ili to nije više bitno. Platonska ljubav je prava ljubav. Posle ćemo na one stvari. *
Zlatko Marušić
85