Ритам

FANATICI ZLA

(THE BELIEVERS) John SCHLESINGER, 1987. Martin SHEEN, Helen SHAVER, Marley CROSS, Robert LOGGIA distribuera: CROATIA FILM ll4 min.

Kad se Džon Šlezindžer bavio sudbinama pojedinaca neuklopljenih u otuđeni svet koji ih okružuje i guši, to se nekim Ijudima veoma sviđalo, pa je nailazio na odobravanje i do-

bijalo nagrade (npro. „Ponoćni kauboj” 1969.). Stvar je veoma jasna - takve ftlmove Slezindžer je pravio iskreno pa su oni u ivom domenu vrlo bili ono što jesu, ma

šta o tome mislili neki drug! ljudi kojima se njegov način, recimo, nikada nije dopadao. Avaj, u 61. godini Šlezindžer se dosetio da je već dovoljno dokazao svoju intelektualnost po pitanju intimne drame malih autsajdera i da bi mogao sebi da dozvoli jedan ekskurs u drugi ftlmski svet. Odabrao je hdror žanr, odličnog Martina Šina za glavnu ulogu, i scenario baziran na romanu „Religija” Nikolasa Kondea. Kako kaže Eni Vitmen („Films and Filming” 4/88) „bog zna na šta je Hčio originalni roman”, jer priča je najslabije mesto celog filma! Ova rečenica je same napola ironična, jer iako znači da film nije dobar u principu, ostavlja mesta za povremenu pohvalu režiji. Baveči se udoveem Šinom koji pokušava da sazna šta ga je snašlo i da od toga spase sebe i sina, Šlezindžer nas upoznaje sa Santeriom, mističnom sektom koja veruje u kult žrtvovanja dece. U opštoj poplavi sitno-okultnih stvari koje bujaju i svuda oko nas, ova monstruoznost lako deluje kao bliska visa instanca. Moti je dovoljno snažan da bi sve bilo u redu, samo da su bar osnovni momenti bili jasni autoru.

Međutim, film teško da može da odgpvori i na osnovnih 5 novinarskih „W”, a o dodatnom „šta će biti posle” ne raože se čak ni sanjati jer prestaje da bude interesantno! Veći deo filma deluje kao da je rađen na brzinu, ofrlje i bez naroćitog pridavanja važnosti iznesenira ćinjenicama. Zašto je glavni junak psiholog, a ne nešto dmgo; zašto se smuvava baš sa Šejverovom; zašto se sporedne uloge pojavljuju bez razloga i isto tako nestaju; zašto junak čeka kulminaciju da se suprotstavi zlu; zašto klinac na početku gleda surovu scenu (inače prejaku za početak) majčine besmislene smrti... i tako do u beskraj! Ako sve to nije važno, pitanje je šta jeste!? E pa, izgleda da je, osirn pojedinih lepo režiranih, napetih i zanimljivih scena, рошка ovog filma izvan filma, Тј. ne može se Stil menjati tek tako i bez posebnog übedenja, pogotovo ne pod stare dane, a da se pri tome još prištedi i na budžetu (reditelj je da muka bude veéa i koproducent!). Na sreéu,’ sledeée 1988, u svojoj dobroj staroj Engleskoj, Šlezindžer je snimio „Madam Suzacku”. uredno solidnu i pomalo dosadnu, kako mu i priliči. * ♦

Vladislava Vizi

JURIŠ NA BAZU GLORIJA

(THE SIEGE OF FIREBASE GLORIA) Brian TRENCHARD-SMITH, 1988. Wings HAUSER, R. Lee ERMEY, Albert POPWELL, Robert AREVALO distribuera: KINEMATOGRAFI lO3 min.

„Која je najstrašnija posledica ! Svetskog rata? Proza G. Krleže.” (Stanislav Vinaver, 1938.) Koja je najstrašnija posledica Vijetnamskog rata? Filmovi o Vijetnamskom ratu (s izuzetkom „Zelenih beretki” Džona Vejna), glasila bi parafraza gore navedenog pitanja iz čuvene „Pantologije”, Nevolja je u tome što je pre pola veka strahota posledice zavisila od ugla gledanja, a danas je svejedno da li je ugao lei („Coming home”), desni („II Cacciatore”), odozgo („Full metal jacket”), odozdo („Platoon”) ili niot-

kud - „Juris na bazu Glorija”. Dok je za sve „vijetnamske” filmove bilo važno to što se radi o ratu u Vijetnamu, za „Juris...” je svejedno da li se zbiva u Cezarovo ili Kortesovo doba. Sve postaje jasno veé u trećem minutu - da upravo gledate reviju (u brodvejskom smislu) golih, krvavih, osakaćenih tela, dabi se u petnaestom minutu celuloidni zapis o mesu spojio sa pripovedanjem glavnog junaka - naratora o poremećenim umovima koji su na našoj strani, spremnim da odbrane svoje živote na (naravno) lose utvr(denoj bazi „Glorija”, sa (naravno)

drogiranim ljudstvom i uz podršku(naravno) ludih posada helikoptera. „Naravno” ne znači lose. Lose je što se ono koristi umesto motivacije za jasnu, čvrstu priču. ProizvoIjnost istorijskog momenta ne mote da nadoknadi trud reditelja Trenčard-Smita i drugog rauškog glumca Ermija na doradi dodatnih dijaloga kojiraa su pokušavali da vise nego iko pre njih informišu publiku o faktima i zaraćenim stranama. Posebna priča je plagiranje situaeije u kojoj američki vojnik usvaja malog Vijetnamca (vidi „Zelene beretke”), koja će ovde dovesti do kastraeije na tri nivoa - na realnora, metaforienom i alegorijskom, pri čemu nisu važna značenja tih nivoa koliko prizor štrojenja.

Ako ratni film treba da ima istorijsku pozadinu, jasne karaktere i scene akcije, ovaj film je u sve tri kategorije preterao. Još gore je što ргеterivanje nije autorska megalomanija na koju smo u „vijetnamskim” filmovima oguglali, već elefantijazis nasilja, besmislica i očajanja. Orijentacija Brajana Trenčard-Smita u ratnim zbivanjima ravna je null. Kjubrik je izgubio Vijetnamski rat zato što se nije kretao nikuda, a Trenčard-Smit zato što je sa slabijim snagama udario u svim pravcima duž razvučenog fronta bez razradene strategije i konkretnog cilja. Ufcratko, u svom Vijetnamskom ratu. Film je pretrpeo još jedan poraz. ♦

Boško Milin

VAZDUHOPLOVNA AKADEMIJA

(HOLLYWOOD AIRFORCE) Bert CONVY, 1988. Chris LEMMON, Lloyd BRIDGES, Vic TAYBACK distribuera: INEX FILM B9 min.

Iza distributerskog naslova koji navođi na zaključak da se radi o još jednoj komediji koja se naslanja na poetiku poznatog serijala „Policijska akademija” nalazi se nešto drugo. Film „Hollywood Airforce”, ili u prevodu „Holivudska avijaeija” pokušaj je da se napravi niskobudžetna komedija iz jedne situaeije koja ima veze i sa Holivudom i sa vojskom, ali ne baš sa pojmom akademije. Radnja filma se događa početkom šezdesetih. Da ne bi išli u rat, mladići koji po Holivudu rade najrazličitije poslove, odlučuju da svoj dug domovini oduže tako što primaju obavezu da povremeno po par dana provedu u kasami, više se igrajuü

vojske nego zaista pripremajud za slučaj nevolje. Međutim, posećuje ih „revizor” koji, užasnut njihovim ponašanjem i ljut, odlučuje da ih pošalje na front. Mladiéi su prinudeni da upotrebe svo umeće stečeno u svom profesionalnom životu da bi to ispravili. Ovako postavljena situadja obećava, ali film ne ispunjava očekivanja. Nizu gegova koji se odvijaju pred publikom često je pre osnova sama vulgarnost situadje koju obraduju nego njen stvami komični potendjal, tako da film uprkos složenoj postavci koju reditelj pokušava da razradi, postaje sve banalniji. * ♦

SaSa Markuš