Ритам

Intervju Firehouse POSLEDNJI PLODOVI GNEVA II DEO

Ritam 2: Dali su i Husker Du i The Replacements deo te generacije koja je odrastala sa hardcoreom? Mike: Ne, čak i ti momd su bili stariji. Ja govorim o četmaestogodišnjacima, a mi svi smo imali oko dvadeset godina kad smo počinjali. Mi smo odrasli u sedamdesetim, naša društvenk zabava bili su koncerti i odlaženje na njih. Kad kažem - koncert - mislim na arenu sa 15 000 mesta u kojoj sediš u svojoj stolid i osećaš se kao u drkusu,- a ne kao u klubu u kome se krećeš i družiš sa ljudima. Čoveče, voleo bih da sam odrastao u vreme klubova, a ne sedenja na svom mestu sa džointo u zubima dok ti se ne prispava, ne pričajući ni sa kim oko sebe... Ritam 2: A Grateful Dead sviraju... Mike: Oh bože, njih mrzim, kako ih mrzirn... To uopšte nije bilo društveno. Ustvari nisi nikog sretao na taj nacin, odrastao si samo u tom smislu što si stario, kao u čvrsto zatvorenoj boci, kao u termosu. Ali punk-rock je bio zaista važan sa te strane, za klupsku scenu. Ta deçà su mogla negde da sretnu drugu decu. A što se muzike liée, možda je ona i napravila korak unazad. Ritam 3; Pa i radilo se o tome da se nešto raščisti da bi se ponovo moglo poći napred. Mike: U tome i jeste problem! Prvi punk saštav kod nas - The Gems - izmislili su svoj novi zvuk - koji je onda i muzički bio ipak nova stvar - ali zašto bi iko svirao kao The Germs posle njih? Oni koji to rade vraćaju se u sedamdesete. Ne krivim ih, oni su još mladi i nisu još uvek pravi stvaraoci, Mora se pričekati, jer oni moraju da produ kroz taj procès socijalizacije - znaš, susretanje sa devojkama, ispijanje piva na javnom mestu po prvi put. Moja generacija je imala samo te koncerte. Nama nije bilo dopušteno da imamo svoje grupe. Znaš, postojali su samo veliki koncerti za zvezdama - Alice Cooper npr. i bilo je smešno očekivati od sebe da ćeš ikad naći

put sa le velike, stadionske pozomice. Ja sviram već 11 godina i još nisam stigao do nje. To je bilo pomalo usamljeničko vreme, uprkos svim pričarna. U rokenrolu se sve svodüo na šou biznis i cirkus, a punk-rock po ovim malim klubovima je bio kao stvaran život. Ljudi koji su bill u prvim grupama bill su odpadnici (misfits) - oni koji se nisu uklapali - u školi. Mi se nismo uklapali u uobicajen poredak stvari. Hardcore je postao uobičajena stvar - tako je na neki način okrenuo leda samom sebi i zamenio... Ritam 3: Sad je karikatura samog sebe. Mike: Sad jeste. A kad se pojavio ranih 80-ih nije možda imao tu umetničku težinu koju je imao punk-rock, ali je na neki način predstavljao produžetak te ideje uzimanje stvari u svoje ruke.

Ritam 2: Pa šta ustvari misliš na primer o Husker Du? O njihovom odrastanju od ploče do ploče? Mike: Ne mislim da su uopšte odrasli. Prosto su imali različite pesme za različita vremena na različitim pločama. Mene plaši ideja napredka. Venaient da on ne postoji, postoje samo krugovi. Progrès je samo predrasuda zbog koje bi svako završio u konfuziji ako bi je doslovce sledio. Mislim da pesma raora da može da stoji sama za sebe. Ako joj odbiješ svu istoriju, kako je došlo do nje, mora biti sposobna da opstanc i ne mojes zaključiti da li je to prva ili poslednja pesma. To je veoma važno - to je oslobađajuće, pesma je slobodna i ti ne moraš da znaš da li je nastala pet godina pre ili kasnije, ona može da traje zauvek. I gledaj - Husker Du su se raspali, nema ih više. Gde je tu napredak? Pre bi bio nazadak. Ritam 2: A Bob Mouldov LP - „Workbook”? Mike: Bob? Video sam ga pre neki mesec, izgleda veoma dobro, vrlo zdravo. To je vrlo važno što je napravio tu ploču, ali ako mene pitas to nije progrès, više neko iznošenje tereta, nastavljanje dalje... Ritam 2: ZnaS, insistiram na torn pitanju, pošto mi se čini možda grešim da postoji izvesna sličnost izmedu Moldovog i Ivog načina pisanja grupe Minntemen dok je postojala. Kao male opservacijc svakodnevnog života - uvek sam nekako video Huskev Du i Minulemen, odnosno konkretno Moulda i tebe, kao dva lica iste stvari. Mike: Pa, ja i Bob imamo stvamo tu ideju zajedničku - pokušavarao obično učiniti posebnim. Ritam 2: To je nešto dntgačije od pristupa Grant Harta, njegovo pitanje je nekako ne tako distancirano, mnogo strasnjje...

33