Ритам

THE CLASH

Jedna od гок grapa u poslednjih deset gođina imala je čudan knÿ i još ueobičngi postkamni život Nove ploče Joe SCummera i Mick Jonesove gnipe Big Audio Dynamitr podsećgju da su THE CLASH nekad, ujedinjeni, kroz svoju muziku isÿavali poslednju iskru siobodnog duha za mnoštvo evropske mladeži. Tokom januara kod nas izlazi kiyiga o njihovoj karjjeri.

Pisati o dash sa ove vremenske distance mi se čini skoro nemogućim, pošto sam do sada na pisanje bila podstaknuta krajnje niskim pobudama, a 1977. je prošla pre stanovitog vremena. Takođe ću uzeti u obzir da je kraj priče o Strummeru i ostalima jako mžan i prebaciéu se neko vreme u prošlost Ustručnoj literaturi, u poglavlju „kasne sedamdesete”, punk je okarakterisan kao zbir bučne, prljave, grube muzike i ništa boljeg izgleda poklonika pokreta. Isto tako, veéi deo prostora je namenjen onoj gomili anarhističnih buntovnika - Sex Pistols, koji su se još tukli sa advokatima u vreme

kada su Qash izbadli na tržište svoj LP prvenac za CBS. Iz tog vremena police i poznati débitai slogan da je punk umro onog trenutka kada su Qash potpisali za CBS, što i ne mora nužno bid netačno, ali je sasvim sigumo da je ono što se tada dogodilo spaslo svet (bar za neko vreme) od raznih STXOVA, KANSAS A BOSTON A... i si.

Cela priča je počela u prljavim londonskim predgrađima (kao i većina drugih.) kada je razočarana omladina počela da ruši sve postojeće norme i stereotipe britanskog društva „Nema više Elvisa, Bitlsa i Roling Stounsa u 1977-84”. Zvuči poznato, i to je postalo pravilo po kome treba živeli. Grupa gnevnih mladih Ijudi, tada bez bubnjara (Mick Jones, Joe Strummer and Paul Simenon) se izdvajala iz opšte euforije time što je vise od ostalih ličtaa na r’nT bend. Kasnije ira se pridražio Topper Headon i posle čina kojim su „übili punk” i debija, dodeljena im je uloga suprotnosti Sex Pistolsa. Proglašen su buntovnidma sa razlogom i bordma za pravdu, pretežno zbog

47