Ритам

BRDO SMRTI

(HAMBURGER HILL) John IRVIN, 1987. Dylan McDERMOTT, Steven WEBER, Antohony BARRILE, Michael DOLAN distribucija: FORUM, llO min. Gotovo aeprimetno, u talasu antivijetnamske i antiratne euforije, pored megalomanskih zahvata tipa „Vod smrti” i „Full Metal Jacket , prosao je domaćirn bioskopima jedan od najefektnijih ratnih filmova. snimljenih u protekloj deceniji. „Brdo-smrti” nas već svojpm špicom upozorava na anahronost, tačnije na vrlo konvencionalan pristup nekonvencionalnoj temi. RKO {Radio Keith Orpheum), Firma zaslužna za ovaj film, tačno trideset godina poštoje Hauard Hjuz prodao sve njene akcije, ponovo je u trci. Doduše, bez Vala Lutona i tandema Aster/Rodžers, ali sa istom, prepoznatljivom jednostavnošću i nepretencioznošću. Zasluge za to, vise nego reditelju Irvinu (Žestoki udarac, Psi rata), pripadaju scenaristi Džimu Karabatsosu koji je svoj „straight” tretman u vizuelizaciji rata već potvrdio filmoviraa „Vojnicina” i „Bez milosti”. Tamo gde Stenli Rubrik lamentuje i filozofira, Irvin i Karabatsos (inače i sam vijetnaraski veteran Prve vazduhoplovne divizije) ne štede municiju, tamo gde Oliver Stoun proftlise svoje „crno-bele” karaktere, Irvin i Karabatsos konstituišu etiku grupe u nevolji. Kod njih nema zlih narednika, frustriranih novinara, maminih sinova ni prepredenih kurtizana. Kod njih svako radi svoj posao kako najbolje ume. Vojnici ratuju, oficiri nareduju, kurve se kurvaju, a Vijetkongovci ujedaju. Umesto dosadnih eksplikacija američkog v'đenja rata, tirada o nebrizi za ratne invalide, opredeljivanja za ili protiv nadiruce hipi potkulture, autori „Brda smrti” retke prizore predaha između borbi, popunjavaju duhovitim opaskama („neću se šišati do кгаја života kad se vratim”), autentičnom muzikom Percy Sledgea, Otisa Reddinga, Temptationsa, Animalsa, Country Joea, Spencera Davisa (nijeslučajno đa se naj-

ka iz domovine („ovde vas svi mrze, ali ja vas sve volim a tebe najviše"), i poluzezatorskim rasističkim nadmudrivanjima. To im daje snagu da dok hiposi povaljuju njihove cure u Lujzijani, Kalifomiji i Nevadi, onijurišaju na Brdo pljeskavica kao da ih sam McDonalds sponzoriše milionima dolara. Možda im u suštini i nije sasvim jasno zašto se bore ali su sasvim sigumi da to treba da cine. Zato cmom doktoru i nije žao kada vojnik pogine već kad ostane bez glave pa ne može da ga identifikuje. Svođenje Ijudskih ekstremiteta na robu široke potrošnje jedan je od revolucionamih dosega ovog filma. S dmge strane, najslabiji moment! tiću se neinventivnog parodičnog parafraziranja nekih od postulata ratnog filma. Tako je iz Kopoline „Apokalipse” preuzeta halucinantna invazija helikopterima, ali je Vagner zamenjen Animalsima. Uzgred, ista tema se kandidujeza melodiju 1990, s obzirom daje poslužila kao lajt-motiv u novom domaćem filmu Poslednji krug u Mond”. Na kraju WE GOTTA GET OUT OF THIS PLACE. Hi možda ipak ne? ** * *

Dragan Jeličlć

KUDUZ

Ademir KENOVIĆ, 1989. Slobodan ĆUSTIĆ, Snežana BOGDANOVIĆ, Branko ĐURIĆ, Mustafa NADAREVIĆ distribucija: AVALA FILM, trajanje: 103 min.

Hlm „Kuduz” predstavlja primer \e konstituisane filmske i pozorišne „bosanske škole” (Kusturica, Kenović, Mandié, Materie...) koja je za svoju umetničko „vjeruju" proklamovala bezuslovnu poetičnost delà - sa pretpostavkom da je materijal veé samim sobom poetizovan. To nije diskulabilno. To je nemoguée. Ma šta bilo značenje reel „poezija”, u filmskoj umelnosti jedini poetski dar koji se računa jeste rediteljev, tako da eksplicitne poetičnost scenarija, folografije 1 muzike ne mogu vršili posao reditèlja, kome se danas, više nego drugim umetnicima, pruža prilika da slvara ono bez čega umetnosti nema: Harmoniju. Zato, „Kuduz” tim vise gubi što vise insistira па poetičnosti, zalo što mu nedoslaju narativna, vizuelna i dramaturška harraoničnost. Toliko o tome. 0 čemu se zapravo radi? Islinita nesrećna Ijubavna priča o fizičkom radniku koji je u afeklu übio svoju nezadovoljnu, nevernu ženu jeste zanimljiv materijal za Hlm. Abdulah Sidran je od toga napravio scenario o tome da se čovek ne može boriti proliv sile koju ne zna i ne vidi, i priču o tome da krivica nije samo na jednoj strani. Ademir Kenovié je snimio film o übici koji to nije, što bi bilo zanimljivo kada bi bilo moguée. Prva čelvrtina filma usposlavlja Kuduza kao junaka, da bi druga i treéa insistirala na njegovoj ženi Bademi,

£fyâ četvrtina filma uspostavlja Kuduza kao junaka, da bi druga i treéa insistirala na njegovoj ženi Bademi, dok se četvrta vraća njerau. Drastični činovi su cas eliptično rešeni, čas naturalistički, debar deo price se gubi u karakterističnoj samozaIjubljenosti u nakaznost sredine koja se slika, a moral, koji je u Sabrolovim i Murnauovim filmovima na sliènu temu uvek prisutan (jer je to nužna konsekvenca ozbiljnog bavljenja Ijubavnim trouglom). kod Kenovića nestaju u tami škilj vog svetla kafanske izmaglice u kojoj svako svakog može da osudi na tri loze. Kada mrtva žena dode u san svog übice - a da to nije junakova paranoja - i kaže da je dobro šlo ju je übio, onda to jeste nečija paranoja.'a ko nju prihvati kao normalan oblik življenja, zasiužio je ovakvu çoetiênost. Međutim, nije zaslužio glumac i njihovu odličnu igru. Tačnije, Snežana Bogdanović je odlična, a Slobodaajilustié je fenomenalan. Konačno,-posle dugo vremena, jugoslovenski film ima jaku figuru koja može da, bez po muke, nosi kadar na svojim pleéima. Kako Kenovié nije ni bolji ni gori reditelj od Kusturice, podeliée ocenu iz „Ritma" br. 1* *

Boško Milin

81