Ритам

Gordan Paunovič

Into the Groove

piše:

Ipak se kreće Prošlomesedno spominjanje Ogi 8.-ja u ovoj rubrici kao domaćeg stvaraoca house muzike koga direktno pogađa zaprepašćujuča inertnost i slepilo jugoslovenskih diskografskih preduzeća izgleda da nije ostalo bez odjeka. Iz PGP RTB-a stižu vesti da bi se podetkom aprila trebao pojavitì pilot singl Ogi 8.-Ja sa kompozicijama „Ogi B. Good” i „Desire”, štampan u promocionalne svrhe i tiražu od 200 (?!) primeraka. Da li će ovaj singl biti logična uvertira u komad plastike prečnika 12 inda koji se vrti brzinom 33,33 obrtaja u minuti ili već uobičajeno dišćenje savesti pred konadni fajront, vreme će svakako pokazati. No i bez toga je evidentno da jugoslovenske diskografske kuće teäko mogu izadi na kraj sa nekim neophodnim preduslovima za postojanje domaće house scene od kojih se prvi zove dvanaesfoindni maxi-single (mislim da je nepotrebno naglašavati da je Ogi 8.-jev singl sedmoinčan). Dok je sedmoinčni singl u dalekoj prošlosli domade scene bio bukvalno nosilac kompletnog biznisa, njegov dvanaestoinčni brat nikada nije imao bitniju ulogu ni kao kreativno pogodniji medijum a posebno ne kao nosilac profita. Tako dolazimo do situacije u kojoj je, zahvaljujući potpunom odsustvu ovog formata na tržištu, domada diskografska industrija potpuno nespremna za dolazak nove generacije muzičara proizašlih iz house i rap kultura koje će sigurno usiediti a kojima su Ogi B. i Budweiser tek predhodnica. Sve ovo ue bi bilo toliko stranito da dvanaestoinčni format nije jedan od postulata ovih žanrova (рге svega housea, koji sem retkim izuzetaka uopšte i ne funkcioniše u okvirima LP-ja) isto kao što je sedmoinčni singl bio temelj pop muzike od 1955. pa do zalaska šezdesetih ili kao što je compactdisc tehnološki preduslov za new-age pokret. Da se sve ovo ne bi pretvorilo u „traklat o sistematskom nasiIju jugoslovenske diskografske induslrije nad muzikom” što nam nije namera, ovde i sada, vratidemo se Ogi 8.-ju. Iza tog pseudonima krije se Ognjen Bogdanović, klasično obrazovani muzičar kompozitor (asistent na beogradskom FMU i član Veličanstvenih Sedam - grupe najmlađih beograđskih kompozitora). Zahvaljujući takvom backgroundu i odlidnom poznavanju cme muzike osamdese- ** lih, Ogijeve pesme zvuče superiorno većini neameričkih house MTV hitova - za razliku od italijanskih (Black Box, Gino Latino), belgijskih (Technotronic) ili, ne daj bože, švedskih (Rob’n’Raze feat. Leila K) one hit wondera, njegove pesme nisu konslruisane već komponovane i to vrlo auloritativno; odišdene od sampling-ukrasa (tu, dominira „Just Can’t Get Enough” - Depeche Mode) i korektnog pevanja („Desire”) odnosno rappinga („Ogi B. Good”), one sedinesasvim bliskim Larry Heard-Fingers Inc.-Mr. Fingers tcritorijama suplilnih harmonija i snažne almosferičnosti. Dakle, Ogi B, ima muziku - na PGP RTB-u je da obezbedi sve ostalo. „Ritam” drži palčeve za sreću. GROOVE FAX Album Paula Simpsona „One” (Cooltempo, 1989) možda nc nagoveštava bududnost housea, ali svakako glorifikuje sofisliciranu slranu njegove proposti i korena koji se zovu Philly Sound, Salsoul i DJ iskustvo u ranim osamdesetim na kultnim mestima kao Sto je

Paradise Garage. Uz ranije poznati killer-track „Musical Freedom” (na žalost potpuno istovetna verzija kao i na Adevinom LP-ju) i besprekornu obradu David Ruffmovog (nekada vokal Templalionsa) hita „Walk Away From Love” iz 1975., udarac sudbine ovde je „We Are The One (Gospel Mix)” - pesma koja perfektno dokazuje teoriju da pojedine grane house muzike (garage, deep) predstavljaju produženo iskustvo soula sedamdesetih. Elem, vokalne dužnosti u ovoj kompozicìji podeljene su izmedu 11 ljudi sa istorijskim zaslugama za nastanak žanra kao Sto su Colonel Abrams, Loleatta Holloway, Rochelle Fleming (iz First Choice), Jaisun Smith (iz Visual), Will Downing itd. - ovde predstavljenih u autentidnom, raspomamljenom gospel raspoloženju (pod zajedničkim imenom TOGETHERNESS). Vrlo preporučljivo, naročito za one sa malo staromodnijim (pozitivna konotacija) ukusom.

Iz proSlosti u budućnost. Trenutno najinspirativnija nova ploča na tržištu je „Techno 2” (10,1990) raznih izvođača, nastavak legendame kompilacije „Techno” iz 1987. koja je svetu predstavila izuzetnu generaciju detroitskih house muzidara futurističke orijentacije od kojih su svakako najznačajniji Kevin Saunderson (mozak Inner City), Juan Atkins i Derrick May. Ujedno, dokaz viSe da house nije puko preslikavanje disco ideologije u pozne osamdesete svako ko umesto biblije pored jastuka drži omot „Trans Europe Express” mora sigurno biti drugačiji. Uz česte post-new age ekscese, nezaobilazni bududi klasik je „I Believe” - Octave One. Ultimativno. JoS malo budućnosti. Jedna od strožije čuvanih tajni britanske muzike je novi album za Soul II Soul. Sasvim predvidljivo nazvan „Club Classics, V 01.2”, snimljen je krajem proSle godine u Londonu i preliminarna preslušavanja nagoveštavaju korak dalje od ionako izvrsnih Voi. 1 teritorija. Pioda će se pojaviti u aprilu, prethodide joj sing! „Dream A Dream” a kao mogući orijentir neka vam posluži procena da je „Get A Life” (u ovom trenutku njihov poslednji singl, snimljen u toku istih sessiona kao i budući LP) jedna od slabijih pesama na ploči.

Happy Mondays, mandesterski kraljevi bestijalnosti i dekađencije (pevač Shaun Rider, samo par sali nakon hapšenja zbog posedovanja kokaina uspeo je da po ko zna koji put upali posteljinu u svom krevetu pušeći travu) nastavljaju stopama svog čudesnog prožlogodišnjeg post-rock’n’roll post-acid house post-everything „WFL” singla. Njihov odveć genijalni „Madchcsler, Rave On” EP, za plesne podijume frizirao je londonski acid-guru Paul OakenfieldTrip rrfeseca je „Halieluah” zajedno sa pozadinskim pseudopravoslavnim (!) pojanjem - đođavola, o čemu ja to govorim? CD singl košta samo 3,99 Punti kupite ili potražite drugu novinu za vas? „Zora”? „Zov”? „Vrodi kaj”? „Crna Kronika”?

Ako su mnogi briljantni 12” sa čikažke etikete Gherkin Records jož uvek nedostižni san za plesnu Evropu, onda se moramo zadovoljiti sa dostupnim ekvivalentima. Th su Eleclrìbe 101, sastav koji svoju ezoteričnosl dokazuje ne samo sopstvenom multinacionalnom aurom (pievadica Billie Ray Martin je Nemica, ostatak grupe dine Italijan i dva Engleza, ime grupe je pozajmljeno od ruskog modela frižidera Elektri 101) ved i suptilnom plesnom muzi-