Ритам

DAVID BYRNE - REI MOMO

(Sire - Jugoton)

Sve jc ovde mnogo jasnijc nego šlo se čini na prvi pogled. Bymeova pripadnost sedamdesetim i ultimativnoj želji da se stvori nešto Novo, postupci preneseni iz umetničke prakse tog vremena, iz istovremeno tragadkog i usamljenidkog'duha koji je odlikovao kraj te decenije, sve te stvari koje dobijaju gotovo romantičnu aura posmatrane sa ove strane,, sva ta ozbiljnost koja deluje pomato arhaidno... Davidov put od pop pesme sa neurotizovanim iskrivljenjima (Talking Heads - „77” nije uzalud jedna od najuzbudljivijih pop ploča tog vremena), preko umetničkog proglasa svoje generacije (i sada „Fear of Music” vrlo čisto duva atmosfera celog jednog trenutka, uporeden sa ostalim izdanjima iz 1979.), sve do ujedinjenja sa Brian Enom na „Remain in Light”, bio je put posut dobro izradenim pesmama. „Remain in Light” i „My Life in The Bush Of Ghosts” su ved bili nešto drago - autorsko viđenje svela iza pop muzike, etnidkih ritmova i drugih muzidkih izvadaka dospelih odnekud van Prvog svela (kao ona flašica koka-kole koja pada na glavu nesrećnog Bušmana u filmu „Bogovi su pali na teme"). Te dve ploče predstavljaju istovremeno i podetak osamdesetih sa svojim otvaranjem novih obzorja i logidan kraj i kreativan vrhunac celog jednog nastojanja proisteklog iz duha sedamdesetih da se „svet” definisan televizijom prodiri, t.j, da se po svaku cenu nekako nastavi linija oslobadanja svesti iz îezdesetih. Reggae je bio samo deo toga. Ostalo je tek trebalo da dode. Ono što su Eno i Byrae učinili bilo je da su svojim uspešnim stvaranjem novih supstancija iz ranije nespojenih sastojaka dali temelj svakom budućem mešanju zapadne pop škole i etnidkih zvukova van nje, što je brzo postalo upotrebljavano kod Pelerà Gabriela npr. Slededi veliki radikalan pomak u ovom smeru mogao je biti samo snimanje uspešne mainstream pop plode sa muzičarima iz Trećeg svela što je Paul Simonov „Graceland” u potpunosti postigao 1987. Poslednji radikalan pomak koji je još ostao da se nadini bio je pokušaj da se pop muzika pravljena negde drugde i odsvirana od strane muzičara koji ne vladaju zapadnjadkim harmonijama, plasira na zapadna tržišta u čistom, nidim posredovanom obliku —u tome je velidina kompilacija Brazil Classics Vol. 1 i Vol. 2 („Beleza Tropical” i „O, Samba”), koje je prošle godine priredio bad David Byme. Zbog toga i jeste pomato nejasno Sta je isti dovek ustvari mislio da dini ovom totalno oportunističkom plodom. Svi su izgiedi, paime, da se njegova namera ovaj put zadržavala na ideji da se na brazilsku muziku primeni tretman koji autor omota za Talking Heads LP „True stories” -Howard Minster, tako uspedno primenjuje ved godinama. „Rei Momo" bi trebao da funkcioniSe kao muzidki pandan naivnom slikarstvu (ovde siučajno koncentrisano na fazu sa brazilskim predelima) - koiiko je to iskreno prosud ićete sami uvaljeni u dosadu i razvladenje vedine pesama kojima ili lekslovi ne daju da diSu ili ni sam autor ne zna u kom smeru da ih muzički razvije te puSta muzidare da'vladaju struktu-

rom po nahođenju. Posebno poglavlje čini odigledno ìgranje na paradoksalan efekat koji bi morato da ostavi sučeljavanje tekstova sa univerzalnim ili disto urbanim temema i muzike koja po defmiciji nlje urbana. Nažalost na većem delu plode ovo suprostavljanje zbog svoje izveštadenosti ne proizvodi nikakvo uzbudenje - sadržaj gradskih tekstova i slika u njima ne uspostavlja nikakvu vezu sa muzičkim formama koje ne samo da potiču iz drugog svela ved su potpuno ne-gradske. Bojim se da ovde prisustvujemo receptu sa „Remain In Light”, pojednostavljenom i nedovoljno inspirisano izvedenom -slike iz tekstova jednostavno nežive jer nemaju nikakvo uporidte u muzici koja se ovde, suprotno htenju javlja samo kao egzotidna podloga - Sto je jod smednije ponegde se dobija osećaj da tekstovi upravo smetaju sludanju muzike. Zašto je neko ko je sam priznao da je skupljanju brazilskih ploda prišao kao intelektualnom izazovu, pošto ih prve dve godine (!) „nije razumeo”, uopšte pozajmljivao tu muziku za svoj rad, izvan je mog poimanja i neću ni pokušati da vam to rastumačim. Ako živite u New York Ail Cityju (gde?) verovatno vam se dovodenje brazilskih muzičara u New York čini kao umetnički izazov i zato verovatno i pojavu ove ploče treba stivatiti kao lokalno njujorSki dogadaj, Byrneovo neuspelo razvijanje iznenađujuće svežih muzičkih rešenja koje su skdvali etno pastiši sa poslednjeg albuma Talking Heads - „Naked”. Ova stilska vežba nažalost preti da izvrne smisao svakog angažovanja na popularisanju bilo čega van zapadne pop kulture, zahvaIjujući svojoj neodredenosti i neutemeljenosti u bilo dermi osim nedijoj ambieiji da se još jednom potvrdi kao Umetnik. To bi se još nekako i progutalo kao pomato snobovski projekat da nema onog nepodnošljivog ukusa koji zabave bogatih ostavljaju. Sedajudi se oduševljenja Džuboksovog Ernesta Gubickog koji je s entuzijazmom pisao iz broja u broj o celoj tada ultraprogresivnoj liniji muzidara pankultumog usmerenja (Adrian Belew, John HasseQiz New Yorka s podetka osamdesetih, ne mogu da skrijem razodaranje što stižem taman na vreme da opišem rušenje od ižraubovanosti celog jednog koncepta koji je trebalo da nagovestidà de jednom biti mogude stvoriti novu, uzbudljivu muziku i bili bolji, te da takva („âutorska”) muzidka ukrštanja mogu zaista biti u vezi sa našim životima, makoliko pozajmljivala iz drugih kultura. Ovakve plode (a bilo ih je još, jednako ispijenih) obeshrabruju svaku ideju fuzije, bar na nadin na koji je to dugo diktiralo kulturno središte osamdesetih - New York, i možda otvaraju vrata za nove modele ukrStanja kultura koji bi potekli iz drugih tadaka ukrätanja svetova, zasnivajudi se na prihvatanju tehnoloških i misaonih obrazaca zapadnogsvela da bi se bez kompromisa tamo plasirao svoj, lokalni sadržaj. Pored Pariza, ja verajem u Beograd (Dordol ukljuden), Skopje i Prištinu. Glava i tako može samo da sanja ono što trbuh može da redi. **

Dragati Ambrozić