Ритам

PORODIČNA STRAST

(IMMEDIATE FAMILY) Jonathan KAPLAN, 1989. James WOODS, Glenn CLOSE, Mary Stuart MASTERSON, Kevin DILLON distribucija: ZVEZDA FILM trajanje: 95 min. /BEOGRAD FILM/KINEMATOGRAFI

Kada krenem u bioskopsku dvoranu obavezno pogledam ime redilelja, ime glumca, scenaristi!, a evenlualno i producentovo ime može da mi posluži kao vodilja ka ili od moje potrošadke svesti. Kad barem poiovina imena odgovara mom lidnom interesu sednem u gradski prevoz koji me lagano dovede u hram celuloidne trake. Ponekad se taj raoj izbor završi kao potvrda ved odekivanog, ali pone-

kad moram i da otrpim nešto Sto se zove suprotno. Dobro. Uvek moje strpljenje i moja Sirokogradost ka filmskim radnicima nade neko hrišćansko opravdanje za eventualne propuste, ali najdešde ako je film loì povraćam na njega. Zanimljivost vezana na naslovljeni film je to da sam s ovim filmom totalno razdeljen i da sad, eto moram to i nekako da objasnim. Od podetka.

Napad na distributere i prevodioca. Naslov nas vuče na niz CUDNIH asocijacija. Bilo bi boIje ili „Najbliža porodica” ili „Neposredna porodica” ili „Prava porodica” jer immediate ima sasvim draga znadenja koja nam kanališu sve опо što se dešava na platnu. Prevod —najbliža, neposredna, trenutna, dìrektna. Valjda se slažete?! Napad na scenaristu koji je kamufliran kao žena. Nema veze. I one sujjudi. Likovi su preterano svesni. Zene iz Amerike su tretirane kao Indijke. I još više. Nema nikakvog zia. Svi su blaženi. Priča je tako provudena da mi na kraju nije bilo jasno zažto lepo, po ideji hepeninga, mladi par s detetom nije oslao na jugu s njima kad se svi tako lepo draže. Komuna je prava stvar!!?? Devojka jezavolela ženu, žena je zavolela devojku. Muškarac jezavoleo đečka. Sveje ideaino a oni moraju da se rastaju. Opet mi nikako nije izbalansiran taj neki, tek provuden generacijski problem. Sve mi smrdi samo na platonsku Ijubav. Suviše idealizacije. To je bilo „опо” što mi se ne dopada. A sad jedna prava kontradiktomostl! Reditelj ovog lošeg scenarija je vodio i završio ovu priču tako da sam ja bio jako zadovoljan tokom odgledavanja filma. Sve je jasno što je scenarista napisao. Sve vreme sam verovao da su ti likovi ideaini. Fornaio sam bio Ijubomoran na blagostanje koje imaju Ijudi sa juga Amerike, a i bio sam bestidno agresivan ka sirotinji u kojoj žive mladi na Severa Amerike. Lepo, baš mi je bilo lepo dok sam gledao film. Giuraci su sjajni. Sfavatili su čemu služi film. Prihvatili su problematiku koja obhrvava ovako zatvoren svet tifa četvoro Ijudi koje ne zanima detinja bududnost. Ne zanima ih eventualan detinji problem identiteta. Ili pubertetski problem identiteta. Sve de bili dobro, jer svi su oni suštinski dobri i Bog je uz njih. Bog pravedno deli. Ako ti žena nije plodna, nadi demo plodnu. Teza da su bogati jalovj, a siromašni plodni mi se malo smudiia.

Sve ovo sam shvatio „tek” posle odgledanog filma. Da li mole biti film dobar ako je sadržaj loš ili da li može biti dobra forma a loš sadržaj i to nekoliko pula izmiksovati. Misli, da ja volim samo dobra formu, bezsadržajajer ja sam dovek koji voli „zio”!! Volim sadržaj tek na kraju: Mladi sredovedni par s juga SAD (Seattle) želi potomstvo, ali žena je jalova, te se oni obrate nekoj ageneiji koja pronalazi žene koje ne mogu da zadrie dete jer nemaju vaijane socijalne uslove (kod nas nema takvih institueija). Agencija pronalazi maloletnu, zdravu, lepu devojku sa Severa SAD koja je u sedmom mesecu tradnode. Oni je pozivaju u goste. Ona dolazi, te dve budude majke jednog deteta uspostave emotivnu vezu. Kasnije se dofuklja i maloletnik te dva oca i dve majke nerodenog deteta žive u kratkoj i idilidnoj komuni (vidite sve to što vaima ja pišem cinidno i zavmuto Dž. Kaplan režira ali vi to verajte i to to vam saopštava jedan originalan pajkidevac). Devojdica rodi zdravog i lepog sindida. Odmah ga preuzima stari par, ali mater je mater. Ona ukapira da je to njena krv i odlazi s detetom na Sever ostavivši ucveljene i jalove bogataše. Bogati se ponovo obradaju agenciji, siromašne siromaštvo otrezni, a sve se to završi sredno. Kad razmišljam o primamoj komunikaciji dveju razlidilih kultura, putem filma, neke porake zaista nemaju nikakve uslove da budu. primljene na pravi nadin. Naime, obradena tema ovog filma, apsolutono nema dodime tadke sa balkanskim osedajima o materinstvu i usvajanju. Kod nas se takvi problemi „režavaju” na sasvim balkanski nadin, potpuno suprotan ovoj pridi. Ovakav film je „prošao” samo zato što je dobro izrežiran. Tema neka hvala, jer ja nisam Amerikanac (slabo se rimuje, al’ ide). Možda mi nešto fali?! ** * * scenario opterećujem jednom zvezdom režija detiri minus

Zlatko Marušić

PRIČA O ČARLIJU PARKERU

(BIRD) Clint EASTWOOD, 1988. Forest WHITAKER, Diane VENORA, Keith DAVID, Michael ZELNIKER distribucija: JADRAN FILM trajanje: 160 min. /BEOGRAD FILM/KINEMATOGRAFI

Još 1972. godine ameridki distributed i vlasnici bioskopa proglasili su Klinla Istvuda najkomercijalnijom zvezdom svelskog filma. Zanimljiv, a za priču o njemu i simptomatidan, je podatak da te iste godine, dakle na vrhuncu glumadke slave, zapodinje i re-

dileijsku karijeru, filmom „Play Misty For Me” („Jeza u nodi”). Godine koje su usiedile (i saradnja sa Donaldom Zigelom, Džonom Stardžisora, Tcdom Postera, Majklom Ćiminom i drugima) samo su učvrstile njegovu poziciju mega-zvezde, ali sve to

niraalo nije smanjivalo Istvudove rediteljske ambieije. Za mnoge de verovatno biti iznenadenje podatak da on u sedmu deceniju života (roden je 30. 05. 1930.) ulazi sa 14 režiranih filmova, koji su svi redom snimljeni za njegovu vlaslitu producentsku kudu, „Malpaso”. Poznat kao demislifikator režijskog umeda i umetnik kojeg iznad svega zaniraaju efikasnost, preciznost i jednostavnost izraza (zbog kojeg ga oni dobronamemi desto porede sa Hauardom Hoksom i Vilijeraom Velmanom), Istvud je svojim rediteljskim postupkom samo pratio logiku svojih junaka —malo pride i puno akcije.

Stoga za poklonike njegovih filmova napuštanje akcionih žanrova (vest era i triler) predstavlja svojevrsno iznenadenje. 1988. godine Klint Istvud je snimio film „Bird”, klasidnu biografsku pridu o životu legendarnog Čarlija Parkera, muzidara koji je sredinom delrdesetih godina ovog veka najavio „bebop revoluciju džeza. „Frida o Carliju Parkera” (kako glasi distibuterski prevod filma za Jugoslaviju) tek je dragi Istvudov film u kojem se on ne pojavljuje kao protagonista. (Prvi je bio „Breezy” iz 1973. godine.) Odludivši se za jedan od najzahtevnijih filmskih žanrova biografski film, Istvud nam, kao

82