Ритам

Lloyd Cole

Hammersmith Odeon, London ; 27.feb.1990.

Gledao sam Lloyd Cole-a joS kada je to bilo Lloyd Cole and Commotions. 1? Lloyd je nosio naočare da izgieda pametno; Lloyd je nosio Mir da izgieda ozbiljno; Lloyd je sedeo na barskoj stolici da izgieda opuSteno. Bend je svirao milozvudne melodije, a Lloyd pevao. Kako? Privlačno, lako, razgovetno. A Sta su Ijudi govorili? „Ko? Lloyd? Pa on je još uvek samo Morissey-ev mladi brat”. Istariji brat je rasturio svoju bandu. Šta je mladi mogao nego da uradi isto. Stariji je otiSao u Amerika da se slika na grobu James Dean-a, a mlađi je otiSao i ostao. Prolazi mi sve to kroz glavu dok seđira u utrobi najstraSnijeg od svih monstruoznih „self-service-fast-food-super-market” hramova muzidke trgovine —groznog Hammesmith Odeon-a. Trgovine a ne Rock & Roll-a, upravo tako, jer ko je video sedeći Rock & Roll? Prolazi mi kroz glavu i ja se pitam da li je ovaj čovek na sceni isti onaj Lloyd Cole. Likom podseda, ali je nešto deblji i kosa mu je mnogo duža. Ipak, izgieda da to jeste onaj dovek o kome sam na podetku govorio, jer s vremena na vreme se začuju njemu upudeni uzvici „Lost Weekend!,.. Forest Fire!...” Izgieda da jeste onaj dovek, ali neSto sumnjam da je to onaj isti dovek. Onaj stari Lloyd sigurno nikad ne bi dozvolio jednom od dvojice gitarista iz pelodlanog pratedeg benda, da onako mudki übija svaku pesmu, svojim maloumničkim solom, po receptu „ко de brže, ko de duže”; stari Lloyd sigumo ne bi nikad vrteo jednu frazu do u besvest pokuSavajući da odsviravanje predstavi kao trenutak inspiracije; stad Lloyd sigurno nikad ne bi instant Sarm „Mister Malcontent”, santo nakon tridesetak sekundi, pretvorio u bezlični Slager-cover. 1 zato ovaj vederaSnji Lloyd prolazi kao u pesmi, Доћппу posrde, Johnny pada...” I nema za Sta da se uhvati, da se zadtii bar na tren. Težina njegovog gréha je ogromna, a kolìko se sećara, brzina pada je upravno srazmema masi. A Lloyd pada, pada, pada, vukudi za sobom i Brand New Friend”, dok se ekipa mrtvozornika klati. Lloyd pada sve do finalnog užasa mediokritetsko-malograđanske gluposti kad pun razumevanja ganuto kaže „George Harrison bi rekao —Sve se jednom mora završiti”. Da, George Harrison je pravi mislilac koga treba siediti. „Hare Kršina... KriSina-Kršina, Hare-Hare,...” George, tvoje reči su meiern za uSi, hrana za dušu. Ali muzidka trgovina ima i pravilo koje se zove „planiranoočekivano-neizbežni” dodatak. A i tu posloje pravila. Prvo ide neSto interesantno a neobidno, zatim ono Sto treba prodati, a u sredini možda i nežto Sto se u proSlosti dobro prodavaio. Lloyd odlično zna lekciju i stoga vrti kukovima poput Elvis-a, isporučujući poznati refren „Kiss me once or twice...”; smeSka se dok podinje .Jennifer She Said”; pršti od entuzijazma bacajući pred noge hard rock him-

nu „Sweet 1 Icari" sa sasvim novog, „inventivno” nazvanog, „Lloyd Cole” LP-a. I čovek više ne pada, čovek se viSe ne davi. On se ved udavio i stopio sa ovim mestoni, sa ovom prevarom, sa zaboravom. Šteta, jer Lloyd je znao pevati tako lepo, skoro božanski...

Vojislav Nešić

КAОМА

„Sava Gentar”-Beograd, 14. februar 1990.

„Vjerovali ili ne, opsesija guzama podinje na ovome kontinentu prije nekih dvijestolinjak godina, kad je po svojoj privlačnosti preuzela prvenstvo od sisa. Ružidasti ili ’ludadki erotizam’ tsdaSnjeg francuskoga slikarstva predvođenoga glasovitim majstorom za guzno slikarstvo, Francois Boucherom - popeo je stražnjice na pijedestal, s kojega ih do danas nije skinula niti amerikanska, „Playboyevska” opsesija velikim grudima." Autor gomjih sentenci, ’Sloveni gospodin Igor Mandić, se možda trenutno pita Sta njegovih moždanih vijuga deio radi citirano na početku recenzije jednog koncerta? E pa čeka da vi, dragi naši čitaoci (schlicht, schlicht), počnete da kapirale zašto je te kvasne, mokre i nadasve vlažne „raindrops keep failin’’ on my head” februarske vederi velika sala „Sv. Sava Centra” bila puna krca-

ta Ijudi koji su se isprsili za (srpski standard) luksuznih 90-tak dinaijev. Profil publike se mogao i pretpostaviti; picnuti pozeri i pozerke, koji su posle opdinjenosti džezom (oktobrski „BG Jazz Festival”) i pasioniranog filmofilstva (FEST ’90”) doSli da demonstriraju svoju „davnaSnju” ljubav prema latinoameričkim ritmovima, zatim obavezni radoznali novinari i Citavi buljuci razdragane ded’ce koju su vedinom tat’ce dopatile, žrtvujući sportsku sredu na TV-u (Sta mislite zaSto). Sve me je to podsetilo na „koncert” Samante Foks od pre koju godinu na ovom istom mestu, te me je prirodni urodeni imuno-bioloSki sistem unapred pripremio za preživljavanje prognozirane ’tezgadine’. Ali, da vidimo. Prvo je na scenu izaSla bogte-pita-kako-se-zove meSovila grupa crnaca, meleza i arijevaca, predstavila se kao reggae-bend iz Nemadke (Joj!) i otpodela jednočasovnu seansu masiranja prisutnih dosadnim muziciranjem (Joj, joj!). Upamćeni jedino možda po

plavokosom ženskom pratedem vokalu zamjetnih telesnih oblina, ispunili su svoj zadatak nerviranja publike i spuštanja kriterijuma iste za nastup sad već fetišizirane KAOME. Grupa Kaoma nije sludajno donedavno vladala vrhovima zvaničnih top lista; red je o projektu francuske producentske maSine, najzaslužnije za ekspanziju World Music-talasa. Samu Lambadu, meSavinu latinoameridke rumbe, sambe, salse i frankofansko-afridkih zvukova, koncipiranu muzidki od strane tria Ermoza-Lorsac-Ermoza, realizovali su uglavnom afridki muzidari poznati iz sastava Toure Kunda (vidi RITAM br. 9, dlanak „World music”, str. 27) uz brazilske vokale. Kad tome dedale i posebno koreografisan (brazilski) pies sa izrazito erotskom konotacijom prisnog njihanja kukovima koje zadiže leprSave haIjetke plesadica (in)diskretno istidud njihova ogoljena du...a (vidi podelak) - zasigurno simbol Lambaterije - dobijate siguran ’chartbuster’ produkt jer predstavlja

pravo osveženje međ diskoidnom sintetizovanom mainstream-u. Tako je osam plesada i osam muzidara Kaoma benda pružilo i hleba (mesa) i igara za onih 4000 duša ’Sto skoro ne vidaSe neSto tako Sareno i veselo u svom gradu bijelome’. Sat i kusur vremena profesionalno osmiSljenog i izvedenog dance-show-a razgaljivalo je prisutan narod hagnavSi u jenem trenutku viSe desetina komada dece da se, uprkos kordonim Združenog oaređa redara „Sava Centra", stuSti ispred bine i svojedupno odvreka Ijambadu na opde oduSevljenje. Odrasli(ji) su morali da se zadovolje đipanjem po(red) fotelja(ma), prevedi majmune od sebe. C, c, c... Sve u svemu, Ijudi nisu prevareni. Interesantno muziciranje i atraklivne plesne numere ostavilo je publiku viSe no zadovljnom (ja se ne radunam), a mog prijatelja Princa Pera je neko übedio da se glavna pevadica zove - Sirimao Lam Badareike!(?) „Tko se smije - VOL.”

El Lambandito

87