Ритам

Gnev Dena Stjuarta, zombija za ljubav i čarobnjaka za rock’ ’n’roll, kljuc je za razumevanje muzike GOR Ovaj neobični čovekk raspolućen između dobra i zla C,Half the time I think I’m Jesus Christ, the other half I thing I’m Jack The Ripper”) ima sve odlike klasičnih američkih junaka. Svoju nežnu dušu krije iza arogancije, ravnodušnosti i buntovništva kao što su to pre njega radili Džon Vejn i drugi Fordovi junaci, likovi iz knjiga Hemingveja i Selindžera. Stjuart ne pistaje na farisejstvo. On ne voli Majkla Stajpa koji nosi naočare da bi izgledao intelektualnije. On nepodnosi Lorensa Kasdana i njegov film „Big Chill” („Velika jeza”), jer su mu priče o posustalim šesdesetosmašima koji traže opravdanje za svoju „polaganu predaju” odume. On zna da je Džek Keruak prevarant jer nikada nije bio na putu, osim jednom kao 19-godišnjak („Kerouac was A Fucken Mama’s boy”). Stjuarta izluđuje lažna skromnost Edi Brikei sa milion dolara u džepu... Den Stjuart je otuđen. Zbog toga je gnevan. Iz tog gneva proizilazi njegov radikalizam zbog koj eg je posle depresivan. Čini se da je to intrapsihički lavirint iz kojeg je izašla velika muzika GOR. Tražeći utočište od takvog farisejskog sveta Stjuart i njegova kohorta su otišli medu skitnice i maverike da bi u njihovom preziru prema „civilizaciji” otkrili na zmca autentičnosti osećanja i međuIjudskih relacija kojih je ovaj svet lišen. Country, blues i rock idio-

mi, s toga, nisu, u verziji GOR, znak Nostalgičnosti i Konzervativizma. Oni su elementi jedine forme koja može adekvatno da prezentira pogled na svet koji zastupaju Den Stjuart i Green On Red. Sa svoja četiri remek delà („Gas | Food Lodgin’’, „No Free Lunch”, „Here Come the Snakes” i „Live - At Town and Country Club”) i sa još četiri veoma <lobre ploče Green On Red su u ovom trenutku najživopisniji protagönisti najlepše stvari koja je iz Novog sveta, pteko Atlantika, stigla u Evropu. Mislim na onaj divni loserski (gubitnički) sentiment koji se provlači kroz američki film, književnost i rock. Ono kad-se Džon Vejn okrene pa ode u daljinu ili kad Džems Kegni umire na kiši. Misiim na „Divan dan za banana ribe”. Mislim na onaj treptaj u glasu Nila Janga i Grema Parsonsa... Da se dijabolično prijateljstvo Grema Parsonsa i Kita Ričardsa nije prekinulo smrću prvog, njih dvojica bi verovatno danas svirali muziku sličnu ovoj koju nam nudi ’GOR Muzika Green On Red je najbolji dokaz da je Vim Venders bio u pravu kada je tvrdio da je rock’n’roll jedini medij u kojem sentimentalnost i agresija mogu da žive jedno pored drugog.

Žikica Simić

39