Ритам

DOBRO JUTRO VIJETNAME

(GOOD MORNING VETNAM) Barry LEVINSON, 1987. Robin WILLIAMS, Frest WHITAKER, Tung THANH TRAN, Bruno KIRBY distribucija; JADRAN FILM trajanje: 120 min

Sajgon, 1965. godina, rana faza vijetnamskog sukoba. Vojnik Adrijen Kronauer (igra ga Robin Williams), inače otkačeni D.J., stiže iz američke vojne baze na Kritu, da bi preuzeo radio-emisiju namenjenu američkim vojnicima. Vrlo brzo, zbog rokenrol muzike i otkačenog, ciničnog humora, postaje omiljen kod slušalaca, ali se sukobljava sa SUROVOM (?) vojnom hijerarhijom, koja nema dovoIjno razumevanja za njegovu izrazitu individualnost, (Usput, da li vojna hijerarhija može biti drugačija?

Na primer nežna? Da li vojna hijerarhija može imati razumevanja za izrazitu individualnost?) U međuvremenu, otkačeni Adrijen stigne da se zaljubi u mladu Vijetnamku i preko nje upoznaje SUROVU (?) stvarnost „oslobodilačkog rata”. (Usput, ... već sve znate.) Kada se ispostavi da je brat njegove izabranice gerilac-terorista, D.J.-a optuže za veleizdaju i sklone ga sa radija. Njegovo mesto zauzima simpatični, cmoguzi Garlik (Forest Whitaker), a Adrijen se vraća u SAD sa svešću da je njegova voljena domovina licememi okupator. A to je, bogami, velika istina!

Naš put do istine, na svu sreću, daleko je kraći. Dovoljno je da kupimo ulaznicu za bioskop i pogledamo „DOBRO JUTRO, VUETNAME” režisera Barry-ja Levinona. Ipak, oprezno; iako nam za to ne sleduje ni strpgi vojni sud, ni deset godina teške robije, nije zanemarIjiva kazna ni dva sata Jutamje” torture. Eiern, ovim filmom Barry Levinson naširoko je sebi otvorio vrata hrama povećenih: njegov sledeći projekat zvao se „KIŠNI ČOVEK”. U tom oskar-monstrumu velikan američkog glumišta, Dastin Hofman, gleda u daljinu, uči da pleše, broji šibice rasute po podu i dobija na tomboli. Tu je i instant-zvežda, Tom Cruise, koji traga za identitetom, izgubljenim u asfaltnoj džungli. Ako čitalac izovoga zaključi da mislim kako je „KIŠNIČOVEK” koš film- potpuno je u pravu. Medutim, priča sa „DOBRO JUTRO, VIJETNAME” sasvim je drugačija: to nije loš, već očajan film. Estetsko delo čiji je jedini dlj da pokaže i dokaže izvesnu istinu može biti (a najčešće i jeste) problematično, ali ako je ta istina opštepoznata, priznata i prihvaćena - jedini epitet koji mu se može dati je bezrazložnost. Barry Levinson i njegov scenarista Mitz Markowitz skrojili su masu neubedljivih i nefunkcionalnih kataktera, čija „prst u oko” psihologiffi ne uspeva da proigra čak ni kao »omički potencijal. Sa Forestom pfititakerom (kojeg se sećamo po

Enoj kreaciji iz Eastwoodovog „PTIČ3CA”) sluiaj je još gori. nholično-vesela cita koju GarSk (Forest Whitaker) poseduje, riajčešće je vezana za gubitnike, medutim, sa njim se do kraja filma ne dešava apsolutno ništa. Za Ваггуја Levinson karakteri i psihologija verovatno služe da bi se uniformisani i kratko podšišani junaci razlikovali jedan od drugog. Sledeći problem filma je taj što nam autor sve vreme sugeriše kako je glavni junak, Adrijen, neverovatno duhovit tip. Za vreme emisije, oko njega u kadru, ljudi se valjaju od smeha, a taj prizor bioskopska publika začuđeno posmatra, promatra. Ipak, vrhunac predstavljaju tri montažne razglednice sa prizoriraa iz vijetnamskog rata, kojje su nasilnički (bolje rečeno siledžijski) ugurane u struktum filma. Dali Levinson smatra da će na taj način postići angažovanost kojoj teži? Samo iz jednog jedinog razloga neću reći da je „DOBRO JUTRO, VIJETNAME” mutant dobijen ukrštanjem najgorih elemenata Bob Fosovog „LENI-ja”, Piter Virove „GODINE OPASNOG ŽIVUENJA”, Majkl Ćiminovog „LOVCA NA JELENE”, te reprezentativnih ostvarenja amerižkog „angažovanog” filma 70-ih godina. Jedan jedini razlog: da se ne uvrede mutanti. Jedna jedina zvezdica: *

Željko Đorđević

HARLEM U NOĆI

(HARLEM NIGHTS) Eddie MURPHY, 1989. Eddie MURPHY, Richard PRYOR, Arsenic HALL distribuera: INEKS FILM trajanje: 118 min.

Očekivano se konačno i dogodilo. Posle osam filmova u sedam godina, nezapamćenih uspeha u čitavom svetu, astronomskih zarada i sve boljih kritika, Edi Marfl se odvažio na poslednji udarac, postavši sam svoj producent, scenarista i reditelj u filmu „Harlem u noći”. Krunski dokaz predskazivane egocentričnosti Ш logična posledica jedne zaista neverovatne karijere, svejedno, ovaj film iznenaduje gledalište i na drugom planu, zadirući u ličnost i pomno čuvanu privatnost svoga tvorca vise od bilo kog delà kojeje do danas potpisao. Posredno - „Harlem u noći” izneverava žestoki komediografski stil sa kojim je Edi Marfi dugo identifikovan i uplovljava u neuporedivo mimjje, artifieijelne stvaralačke vode, pretpostavljajući - kako narativno, tako i vizuelno - suptilnost, bolećivu osećajnost i fmoću ranije neizbežnoj preciznosti, grubosti, odsečnosti i nezajažljivosti. I opet, neposredno - sa ovim filmom Edi Marfi definitivno napušla histerič-

nost savremene Amerike nostalgično bežeći u nezaboravne 30-te, rešen da ono što je u odredenom smislu samo nagovestio u izvanrednom „Princ otkriva Ameriku” Džona Lendisa, a za saputnika i sapatnika bira sve same majstore posla kao što su njegov večiti uzor Ričard Prajor ili stariji pajtaš Arsenio Hol. „Harlem u noći” predstavlja vrlo pažljivu rekonstrukeiju epohe, doraslu onoj iz Kopolinog „Koton kluba” ili Leoneovog „Bilo jednom u Amend”, izatkanu iz znane ikonografije i noćnih klubova, s tim äto Marijjevo videnje ipak pokuäava da obuzda kriminalistiÇko komičkim, promovišući kao i raniji filmovi ove zvezde jednu hibridnu žanrovsku estetiku. Način raiSljenja i stvaranja je ovde nužno prilagoden i pomeren, pa smešno češće ispomaže osnovnu priču nego što je usmerava, gegovi teže pronalaze mesto za sebe, i „Harlem u noći” upravo zbog toga

ili trpi smešno kao breme, ili ga unapred odbacuje. Na svoj način čvrsto opredeljen za viteški moral i etiku, Marfi i ovde iznova brani i veliča kult prijateljstva, kao i arhaično poimanje poštenja, no izgleda da ne razume kako takve mitske vrednosti mogu da zaštite samo istinski heroji, a ne i modemistički ambivalentno skrojena spadala kakva otelotvoruju Ričard Prajor i on u glavnim ulogama. Jaz koji se otvorio između početnih ideja i finalnog produkta, kao i očigledno pomanjkanje sinhronizovanog delovapja izmedu Marfija producenta, Marfija scénariste i Marfija glumca, možda se nekako i mogao zabašuriti da je „Hadem u noći” pronašao pravog gazdu i zaštitnika u Marfiju kao reditelju. Naime, arhetipski kriminalistički motivi začirfieni blagim komičkim finesama, odlična glumačka ekipa i raskošan dizajn samog filma, su u rukaraa mudrijeg, energičnijeg, pa i poslu vičnijeg realizatora mogli do-

biti manje uštogljeno i rastegnuto tumačenje, čime bi ovo ostvarenje izbegio zamku jalove samodopadIjivosti, ali i dobilo na ritmu, efiksnosti i übedljivosti. Opterećen statičnošću sopstvenog rediteljskog rukopisa Marfi je, međutim, spas bezuspešno tražio u prenaglašenim, i zato mahom neuspelim štosovima s jedne, kao i u šabloniziranim scenarističkim rešenjima s dirige strane, pa „Harlem u noći” - sve u svemu - jedva da prevazilazi skromne okvire cmačke replike na „Žaoku” Džordža Roja Hila. Ako je skupocen i otmen promašaj merilo prestiža u samostalnosti, onda je „Harlem u noći” pun pogodak za Marfija i njegove najbliže saradnike. Ako se, pak, u obzir uzme i mišljenje auditorijuma stvari stoje ipak drugačije, i Edi Marfi je sada sasvim sigumo primoran da dobrano koriguje svoje buduće kinematografske planove. ♦ *

Aleksandar D. Kostić

80