Ритам

BRAISKA KRV (Next Of Kin) John IRVIN, 1989. Patrick SWAYZE, Liam NEESON, Adam BALDWIN, Helen HUNT

Problem vezan za filmsku karijeru Patrika Svejzija jeste u tome što je uglavnom glumio puno mlađe likove ("Autsajderi", "Crvena zora", "Prljavi pies") a ne svoje vršnjake. Ulogom u televizijskoj seriji "Sever i jug" i igračkim bekgraundom, Svejzi je, ipak, stekao status zvezde iako je njegovo "lice najboljeg prijatelja" ozbiljna ograničavajuća okolnost. U filmu "Bralska krv" postavljena je oštra opozicija izmedu temeljnih pravila američkog pionirskog duha i onoga što donosi urban! konglomerat. Suprotstavljene su dve "porodice". Jedna je gorštačka, ukorenjena u zemlji, a druga je imigrantska, mafijaška, ona koja übire kapital koristeći se ljudskim porocima. Svejzi, nAavno, pripada gorštačkoj porodici, ali ga je urbana glazura naterala da poštuje gradske a ne zavičajne zakone. S druge slrane, ta Svejzijeva kolebljivost isključila ga je iz fubulalivnog središta, pa je umnožavanje glavnih aktera filma "Bratska krv" dovelo do rastakanja potentne teme kao što je osveta smeštena između dve tako tvrde grupacije. Postoji, takođe, previže dramaturških parova čija poklapanja dovode do zbrke u gledaočevom prijemu filma. Šansa da se portretiže atraktivni gorštački milje olako je propušlena. Gorštaci su Džonu Irvinu poslužili kao sredstvo za propagiranje levičarskih teza o uskraćivanu šanse onima koji nisu sposobni da se snadu u uslovima koji od pojedinca zahtevaju akciju, prodornost i zanemarivanje etičkih pravila. Na žalost, finalni obračun između dve "porodice" koncipiran je kao lov zbog zabave čime je drastično umanjeni njihov bes zbog teških gubitaka. Džon Irvin se tako izgubio u rukavcima pride koju nije uspeo da kontroliše, pa stoga još uvek najbolji film o gorštacima ostaje "Rat zbog Lole Madone" (1973) Ričarda Serafijena.

Saša Radojević

ČELIČNE MAGNOLIJE (Steel Magnolias) Herbert ROSS, 1989. Sally FIELD, Dolly PART ON, Shirley MacLAINE, Daryl HANNAH, Olympia DUKAKIS, Julia ROBERTS Bivši baletan i koreograf, Herbert Ros je tokom poslednje dve decenije postao vlasnik zaprepašćujuće opsežnog autorskog opusa, ali ipak nije uspeo da se probije u prvu holivudsku rediteljsku ligu. Potpisnik niza metiljavih i ušminkanih mjuzikala i melodrama, kao i nekoliko jednako neuspelih izleta u druge, trendovski aktuelnije žanrove, Ros se sve ovo vreme najrade oslanjao na brodvejske dogodovštine, tvrdoglavo propagirajući jalovi model filmovanog pozorišta i intelektualne komedije, Vudija Alena. Nažavši u pozorišnom tekstu Roberta Harlinga melodramski štimung potkrepljen dijaloškom prezasićenošću tipičnom za konverzacione komedije, Herbert Ros je u „Čeličnim magnolijama" prepoznao puno prostora za sebe, verovatno nameravajući da jednim toplim i humanim filmom iznenadi publiku, po njegovoj proceni opterećenu pravom poplavom bezduSne sinesletičke efikasnosti. Kao i mnogo puta ranije, Ros je i ovde odlučio da igra na sigurno, okružio se izvanrednim saradnicima na čije je čelo slavio direktora fotografije Džona A. Alonza, i zatim započeo besomučnu poteru za glumcima. Međutim, pola tucela vrhunskih ženskih zvezda u prvom izvođačkom redu nisu se

pokazale kao optimalna solucija, ne samo zbog beskonačnog i indikativnog natezanja oko redosleda njihovog potpisivanja na Spici i plakatu za „Celične magnolije", već i zato što je njihovo interno lakmičenje u ekspresivnosti izraza otvorilo ogromnu provaliju u Rosovoj šićardžijski skrojenoj koncepciji samog dela. Prezauzet uravnotežavanjem solo-partija i krupnih planova svake od uposlenih vedeta, Ros je sasvim zaboravio na neophodne korekcije unutar Harlingovog pozorišno pisanog dijaloga i tako oblikovanih situacija. Sem toga, ova pripovest o svakodnevnici šest žena iz nekog gradić u Luizijani upakovana je u mehanički isfabrikovanu mataforičnost sekvenci ili činova, odredenu značajem i smislom svake od upotrebljenih verskih, porodičnih ili državnih svetkovina, gubi svu snagu u mahnitom traganju za vezom između očitog spoljnog i nepostojećeg unutrašnjeg sadržaja. Najzad, priklježten između komedije i melodrame, što valjda u njegovom sistemu vrednosti treba da predstavlja život po sebi, Ros je usmerio „Čelične magnolije" ka neizvesnosti tragikomedije, nehotično se distancirajući od emocija, bez obzira na to nose li one pozilivan ili negativan predznak, čime je definitivno obogaljeno i dejstvo filma u celini. Sa pune 63 godine nesumjivo veteran, ali i bez onog atributa „zaslužan" koji mu je mogla doneti samo vrednost realizovanih dela, Herbert Ros je stvaralac koji se jednostavno ne pamti, reditelj čiju reputaciju ne bi popravilo ne tri puta više dama koje sebe nazivaju „Čeličnim magnolijama".

Aleksandar D. Kostić

76