Ритам

Najveći samomučenik popa, Steven Patrick Morissey, postaje u oktobru srećni vlasnik još jedne LP ploče. To ]e kompilacija "Bona Drag", na kojoj će se naći A i B strane njegovih dosadasnjih singlova, uključujući i poslednji PicadillyPalare. Album sa novim materijalima planiran je tek za februar, a šuŠka se I o turneji. Ovaj legendarni stidljivko do sadaje održao samo jedan solo koncert.

The Chills

Među pritajenim favoritima za ulazak među najzanimljivije albume ove godine nesumnjivo je i debi ploča novozelandskih The Chills Submarine Bells, prvi album nekog novozelandskog sastava sa bogate nezavisne scene koji je objavila velika kompanija. The Chills jeosnovao Martin Phillipps, pevači gitarista, jedan od učesnika u radanju nezavisne novozelandske scene čije je jezgro The Flying Nun Records, kompanija oko koje su se početkom osamdesetih okupili sastavi Danedina i Krajstčerča, dva najveća grada novozelan-' dskog Južnog Ostrva. Phillippsova fascinacija raznov-, rsnošću muzike sa top lista u 60-im rezultirala je podjednakom različitošću ranih singlova The Chills, kasnije objavljenih na kompilacijskom albumu adekvatnog naslova Kaleidoscope World. Poobjavljivanju The Lost EP 1985. godine, Chills bez uspeha pokušavaju prodor u Britaniji, pa sledepovratak na Novi Zeland, česte izmene članova i snimanje prvog albuma Brave Words. Ovu ploču je snimila čak deseta postava Chillsa i nije daleko od tačnog utisak da na njoj trenutna postava banda svira cover verzije ranijih postava grupe. Ipak, Phillippsova neutoljiva želja da svoju muziku iznese pred ljude, definitivno potvrduje radanje velikog sastava. Na New Music Seminaru u Njujorku 'B7. Chills svojim mahnitim nastupom i nadahnutim pasloralnim garažnim rockom privlače painju, ovaj put ne samo kritičara, već i ljudi iz Homestead Records, i od tada podinje novo poglavlje u životu grupe, obogaćene međunarodnim priznanjem. Poslednja personalna promena dogada se 1988. kada grupi pristupa Jimmy Steph. Od tada je, po Phillippsovim rečima, sastav imao sasvim dovoljno vremena provedenog zajedno da sažme sva iskustvai dovrši, slično R. E. M. ili Pixies, formiranje svog, paralelnog svemira kojim dominiraju fascinacija prirodom Okeanije, ljudima Novog Zelanda i njihovim izgubljenim postojanjem, uz ne malu dozusamoironije i čak cinizma. Kako rine Bells tekdrugi pravi album Chillsa, a na toj stepenici se većina saplete, sa neslrpljenjem treba očekivati sledeću ploču sastava koji, čini se, na velika vrata vraća nešlo što je iz današnje pop muzike nestalo bez traga vedrinu. T.G.

THE HYPNOTICS

Od pojave Jesus & Mary Chain 1985., engleski underground vezan za nezavisne firme, doživeo je dva ili tri manja talasa grupa iz provincije i dva ili tri manja kolapsa. Thee Hypnotics iz Hygh Wycobea, koji su upravo objavili debi LP Come Down Heavy, dolaze iz okružja koje je po svom industnskom bezoDliCju moglo da proizvede ili naizgied bezbrižni anonimni house ili neki zaista težak i lepljiv zvuk. Zalo nije ni čudo da su se svi već izredali u poredenjima muzičkog usmerenja koje su Thee Hipnotics odabrali, sa onim koje protežira nezavisna američka kuća Sub Pop iz Seattlea. The Hypnoticsima se ipak nanosi mala nepravda u ovom poređenju. Za razliku od svojih američkih parnjaka (njima ipak ništa ne duguju, jer su prosto u isto vreme kad i oni, došli na istu ideju, pre dve il es kao osnovu hard rocka nisu možda nikad ni čuli, nego su ga pokupili naučivši ga napamet kao dečiju pesmicu, Thee Hypnotics su se itekako bavili istraživačkim radom uspevajući da kroz koprenu svoje modernizovane verzije hard rocka dotaknu blues dubine. Osnovna razlika je u tome što ovi Englezi nikad ne padaju u iskušenje aulodestruktivnosti, nespektakulamo pokušavajući prosto da Sto bolje "zakuvaju", podsećajući i time na stare bendove s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih koji su dugo i vredno rad ili na koncertima, i otkrivajud da im je, pre nego legendarna Iggy Popova družina, uzor ona konkurentska, po nekima u tom trenutku i boljaskupina iz istog Detroila - MC 5. Kao i ostale slične grupe današnjice Thee Hypnotics ne mogu da izbegnu onaj opšti sentiment koji ih zaista čini nečim novim u islorijiove muzike. I kod njih možeta,naime, osetiti istu onu bezrazložnu laku euforičnost koja proističe iz osećaja dezorijentisane bespomoćnosti, te želje za samopovredivanjem iz frustriranosti koju su Dinosaur Jr. za večna vremena zabeležili, a Mudhoney doradili kao generacijski izraz kraja osamdesetih. U poredenju sa ovim, gotovo egzistencijalističkira, rock’n’roll monstrumima, Thee Hypnotics ipak life samo na vredne i poštene "cepače” koji su to po svom izboru. U poredenju sa svima oslalima, oni su, pak, elemenlarna nepogoda iliti sve ono što su The Cult uvek želeli da budu, a nisu smeli. D.A.

14