Ритам

Slučaj I: BATMAN Princ tame, epitet koji se podjednako odnosi na Batmana i Satanu (obojica imaju roščiće, a jedan пеша rep), jasan je ključ za analizu ovog slučaja. U dane pedesetog rodendana desilo se "Batmanu” (1989) da postane jedan od najgledanijih filmova svih vremena, a junaku stripa da postane ullimativni hit zahvaljujući ne samo )filmu nego i scenarisli stripa Franku Milleru koji je tokom osamdesetih praktično započeo novi život serijala sa sveskama "Povratak viteza tame" i 'Batman - godina prva". I prosečnim poznavaocima satanologije poznato je da "Godina prva" označava radanje Antihrisla - "The year is one the God is gone!". U košmaru new agea koji je prohujao istočnom obalom SAD (USA), koketiranje sa satanizmom, cme mise, ritualna übijanja životinja, nisu mimoišle ni velike ekrane, a ni svet stripa. Poslednje takvo poigravanje desilo se legendame 1968. sa "Rozmarinom bebom" Polanskog sa Charlesom Mansonom "Satanom" kao kulminacijom,a šta bi mogla bitikulminadja 'Batmana"-verovatno "Batman II" koji je u pripremi jer novoveki satanoiozi odenuh su odela biznismena. 1966. kada je nastala prva filmska verzija ’Batmana" (Leslie Martinson), Jokera, Batmanovog glavnog oponenta igrao je galantni Cesar Romero, a üßartonovoj verziji 1989. neurotični Jack Nicholson. Ambivalentnost lika Jokera, koji je u novoj verziji intelektualno neosporno superiomiji u odnosu na Batmana, najboiji je primer pomeranja optike u onome šlo se nekada zvalo stripovska slika sveta, sajasnom podelom na dobre i loSe momke. U slučaj u Batmana teško je govoriti o prožimanju stripa i filma (konkretno Batmana i ’Batmana", Millera i Burtona) nego o eksploalaciji stripovskog i Olmskog junaka za prezentaciju nadfilmske i nadstripovske new age Clozofije. Isto je tako indikativno da je junak za tako nežto morao biti aulentičan (originalni Batman) da bi i sam mit mogao biti razoren, a da bi u prvoj instan- g 1""" ■ lllllllll svojom prepoznatljivošću, privukho svoje stare pošlovaoce i obožavaoce. Slična sudbina je zadesila i nekada poznalijeg Flasha _ Gordona u filmu "Rash" (Mike Hodges) koji je bio pogrešna kalkulacija producenta Dina DeLaurenlisa da če, utapajući klasičnog junaka u hiperpopistički koncept, imati siguran uspeh. Slučaj vam je poznal, I u "Rashu" i u ’Batmanu" glavni glumci (Sam Jones i Michael Keaton) su bili gotovo anonimni pre pojave filma. Oba filma računala su na snažnu podršku rock-publike (Queen i Prince). Paralele tu i prestajujer konačni ishod nema veze ni sa stripom ni sa filmom, sa razlozima koji su od dva loša koncepta jedan učinili Qopom, a drugi jednim odnajvećihhitovasvih vremena. Paralela Superman - Batman odavno je već gojila duhove raznih poznavaoca stripa, fenomenologa masovnekulturei uopštesvih kojisu htelida ovi supeijunaci obaraju ruku dajući konačnog pobednika. Ksenofobičnost i Sovinizatn doneli su prevagu u korist Batmana (dete Zemlje) u odnosu na svemirskog putnika Supermana, koji je, čini se, iz nebeskih visina lakže mogao da vidi probleme svog novog doma, stare, dobre Zemlje.

Dick Tracy na filmu (1937-1990) glumci: Ralph Byrd (najčešći) Morgan Conway (najbolji) Byron Foulger (najduhovitiji) Skelton Knaggs (najbeznačajniji) Waren Beatty (najnoviji)

Slučaj II: DICK TRACY Dick Tracy je još jedan od junaka iz dalekih tridesetih. Njegova istorija podinje 1931. na stranicama nedeljnih zabavnih izdanja, odnosno u kailevima na stranama sa ukrštenicama više različitih Listova. Njegov autor Chester Gould, verujući u junaka, ponudio ga je "New York Daily News" magazinu, pod imenom "Plainclothes Tracy" sa idejom da se priključi kampanji koju je pokrenuošef FBI Hoover, da mediji, a tu se prvenstveno mislilo da strip i film, ne glorifikuju gangstere kao što su A 1 Capone ill Dillinger, nego policajce koji su stavljali život na kocku u borbi sa njima. Dva najbolja rezultata te kampanjesu strip Dick Tracy i film "Beast of the City” Charlesa Brabina čiji junaci, makar nemaju direktnu vezu, dele iste poglede na svet (kriminal). Teško je reći šta je ostalo od originalnog Dicka Tracyja u filmu Warrena Beattyja (glumca - "Sjaj u travi", reditelja - "Reds" i brata Shirley Maclaine). Već pomenuta postmodema formula je primenjena. Ogroman bucket, sve karte bačene na dizajn (production designer Dean Tavoularis "Kum", "Kineska četvri" i "Zbogom lepojko"), rock’n’roll podrška najveće zvezde (Madonna kao Breathless Mahoney) i netipični neurotični Qlmski star u ulozi glavnog negativca (A 1 Pacino kao Big Boy Caprice). Na svu sreću ovde se postmodemizam završio na paralelama sa Warholom ili Lichtensteinom, odnosno reinkamacijom sveta nemačkog ekspresionizma, pre svega "Metropolisa" (koji je bio jedan od uzora za Gotham Citty iz "Batmana"). Teško je naći bilo kakvu vezu i sa serijalima Tracyja na filmu kasnih tridesetih, ili nekim od dugoigrajućih Dick Tracy filmova iz četrdesetih.Najblažerečenojoš jedan ego tripNarcisabroj 1: filmskog sveta Warrena Beatyja koji je sebi zadao ne malu ulogu da spase i očisti svet (prvo kao John Reed, a sada kao Dick Tracy). Od poznatih, a hronološki preskočenih slučajeva tu su "Princ Valijant" (Richard Thorp 1954.), klasičan holivudski pikarski film koji je od stripa pozajmio samo junaka, a ne i delić fascinantnog Fosterovog sveta. Ipak, i film i strip,ostaju među klasicima svog žanra, a njihova jedina veza je isti naslov. "Modesty Blaise" 1966. (Joseph Losey) i "Barbarella" 1968. (Roger Vadim), dva su spomenika kulturi šezdesetih, dva klasična naslova svojih pomalo neuhvatljivih autora, koji su emancipovane strip junakinje pozajmili da bi jož viSe iziritirali feministkinje svog vremena na čijim su cmim listama već odavno bili. Teško je ići ka konkretnom zaključku jer i strip i film idu ka razrešavanju svoje sudbine u ovom veku, okruženi u carstvu pokretnih slika sa "novim" izumima - televizijom (već i samom staricom), videom i video-igrama. Bez prevelikog pesimizma, moguće je očekivati još nekoliko gromoglasnih susreta stripa i filma, makar i na provereni postmodemi način, gde bi talas osveženja mogao upravo da dode iz stare dobre Evrope saved dugo najavljivanim, a nikada realizovanim "Corto Malteseom" (u kombinaciji za reditelja bio je i Dušan Vukotić - ovo iskljudivo kao pikanterija) ili "Rank Xeroxom". Još jedna teza koja zahvata mnogo prostora i ima mnogo relacija prema temi ovog eseja, ali će ovog puta biti samo pomenuta - "Robocop". Taj lik je primer potpuno autentičnog junaka našeg vremena, koji iako nijenastao direklno iz stripa, samom stripu mnogo duguje (konkretno Judge Dreadu), a lako bi se moglo desiti da upravo u svetu stripa ostvari duži iivot nego na filmskim ekranima. Konadno i bilo koja inkarnacija Arnolda Schwarlzenegera ('Terminator", "Predator", 'Tonal Recall") koja proizilazi duboko iz materijala koji nosi njegova pojavnost, Na samom kraju se ne pominje "Conan" (John Millius) jer kao remek-delo svetskekulturezaslužuje esej za sebe. ■

48