Ритам

kom avanturizmu. Naročito ne u Amend, gde postoji strašan napor da se eliminiše baš taj senzibilitet. Muzika je loša, umetnost je loša, sem ako se ne potčinjava normalßoj etid." Нш, ovo podseća na staljinističke priče. Umetnid su Ш socrealisti Ш formalist! Socrealistima nagrade, a formalistima pogrde. Jasno je da Sonic Youth sebe vide u ulozi formalista, t.j. prokažene manjine kojoj se etikete (elitizam) lepe radi diskriminacije. Ko je onda Staljin? Ш najpre, ako su stvari zaista postavljene tako oštro, nije li ovogodišnji Reading festival i procvat alternativne muzike đokaz da se nova generadja ne da zavarati? "Da, ali šta to znači socijalno i politički? Sa te tačke ovo što se dežava je potpuna propast, јег dovodi do stvaranje sve dubljih podela u zemlji. Koliko god da je uzbudljiv taj procvat alteniativne muzike, to je loša stvar za čovečanstvo." Molim!? "Ako je sva muzika pod takvom represijom da samo na underground sceni postoji, živost onda je to loše, Crnačka muzika u Americi je godinama bila vrelo uzbuđenja i đogađanja upravo zato što su represiju pretočili u muziku i to prelepu muziku, koja je buknula kao pečurke posle kiše. Sad, da li bi to uopšte postojalo da nije nastalo pod pritiskom? Kako bi onda izgledalo? Umirujuće?" Drugim rečima, nekadašnja porobljena muzika je postala porobljivač? "Da. Ljudi treba da znaju da je muzika slobodna stvar, a ne nešto pod nečijim diktatom, kao sada, kada mainstream muzika živi pod diktatom multinacionalnih korporacija. U šezdesetim se dešavala suprotna stvar. Pođkultura mladih je diktirala Sta će se slušati. ’Oćemo Henđrka, oćemo Janis Joplin, Jefferson Airplane itd.’ U toj situaciji su korporacije bile u potčinjenoj ulozi jer su se našlezatečene. Nisu imali šta drugo nego da kažu: ’Klinci to traže, prhihvatimo tu muziku i ponudimo im je.’ Ali to se sve promenilo posle Vijetnama. Preko cele Amerike i ovde u Evropi krenuo je talas studentskog protesta. Mislim da nikome ne pada na pamet da se opet suoči sa takvim nečim. Nikome, a naročito ne Ijudima sa korporativnom mod. I zato su u sedamdesetim oni sve to zabravili, servirajud nam Carpenterse i disko, drugim rečima eskapizam uinesto političke muzike. Upravo zato smo u Engleskoj imali situaciju gde je Malcolm McLaren bio toliko inteligentan da je rekao: ’OK, stvoriću veličanstvenu političku muziku u undergroundu baš zato što se politička muzika potiskuje.’ Što je najzabavnije, on je napravio i crtani film na istu temu, koji ne samo što je bio urnebesno dobar nego je imao i sasvim suvislu nameru. Ovo žto se danas dešava je plod svega toga." U nekom od skoražnjih njihovih intervjua, sam naišao na izjavu da ni sami Sonic Youth ne razumeju otkuda u njihovom krugu takva fascinacija sa Karen Carpenter (podsećanja radi; Karen Carpenter i njen brat Richard su se početkom sedamdesetih proslavili slatkastim pesmicama, dji je najveći i možda jedini kvalitet bilo kristalno čisto pevanje Karen. Uprokos talentu, izgledu i slavi, Karen je 1983. godine umrla od anoreksije, psihološkog poremećaja kod koga pacijent odbija da jede i u težim slučajevima čak umire od neuhranjenosti, a sve zbog navodne neodgovarajuće spoljažnosti). Na drugom mestu sam pročitao kako za Thurstona Moora ona predstavlja mit tragične figure sa anđeoskim glasom. Tunic (Song for Karen), pesma sa Goo, se od posvete Karen odjednom pretvorila u političku poruku, a ona sama u simbol izopačenosti krupnog kapitala. Koliko je jaka leva orijentadja Sonic Youth, ili bar kohkoje levo orijentisan sam Thurston Moor? "To je domenličnih političkih opredeljenja. Naša muzikajeu najvećoj meri odraz jednog nadnaživljenja, jednog nezavisnog načina postojanja. Mi nismo nekakvi politički fundamentalist! ili tvrdokorni sledbenid ovoga ili onoga. Naravno, svako ko je ma koliko u oku javnosti je na neki nadn političar, jer šta god rekao publika to slula i reaguje. A to je bazični politički dn. Zato moraž biti oprezan. Kao što je Bowie negde rdcao: ’U budućnosti muzičari će postati političari.’ lb je prilično zastražujuće, ali je već u začetku, već se može primetiti. U stvari, sve je počelo još dosta ranije. U 70-tim su Allman Brothers nenamerno doneli Jimmyju Carteru puno glasova. Mislim da su se ljudi tada po prvi put zamishli nad snagom i uticajem R&R."

Srle i Kefa Udivost mi ne dopušta da komentarišem godine Kim Gordon. Recimo da odavno nije Siparica. Lee Ranaldu je negde oko 35. Nizak rastom, bubnjar Shelley jos izgleda kao dečadć, ali rekao bih da je i on s’ onu strane tridesete. Ostaje Thurston. Njemu je najteže odrediti starost. Ima onu vrstu lica koje se može nositi od osamnaeste do smrti. Lice finog momka iz pristojne porodice. Živeo je potpuno normalno do svoje dvadesete. Onda je doSao u Njujork i postao satelit underground bogova. Medutim bavljenje vrednim stvarima nije potisnulo srednjeklasni osedaj krivice. Otuda liberalne ili leve strasti. Francuska Revolucija tera dalje.

Tipična priča. Za mnogu svesnu decu srednje klase i jedina sudbina. Ne samo danas. Čerčil je jednom rekao da ako u mladosti nisi liberal nemaS srca, a ako u zrelosti nisi konzervativac nemaž pameti. Što se ljudski vek više produžava, to je prelaz od srca ka mozgu kasniji. Od gradanske zrelosti (21), polako se pomerio do u Hristovu dob (33). Ne bih se začudio da je Thurstonu 34. ProSla godina je definitivno bila prelomna za Sonic Youth. Prvo su Daydream Nation nasta yakna Strani 78 tumejom (po istoimenom dvostrukom albumu iz 1988, posvećenom Andyju Warholu) odužili svoj dug bogovima. Posle su otiSli u SSSR. Mada me pomalo živcira kada Thurston tvrdi kako, iako imaju koncept,

41