Ритам

POTRAGA ZA ATLANTIDOM

Mapa pop syeta je nebrojeno puta prekrajana od daleke 1983. godine kada su Prefab Sprout debitovali singlom Lions In My Own Garden. U to vreme smatrani inovativnim istraživačima skrivenih značenja pop pesme, danas su Paddy McAloon i njegov sastav na najboljem putu da od strane ignorantskog dela slušalačko-kritičarske populacije budu olako zanemareni kao pretendozni japiji. Nesumnjivo je da površno slušanje njihovog novog 64-minutnog "magnum opusa "Jordan: The Comeback ostavlja veoma zbunjujud utisak na osobu nenaviknutu na snalaženje u izmeSanim koordinatama McAloonovog sveta u kome koegzistiraju car David, Jesse James i Arhandeo Mihajlo. Ono što, međutim, izmiče svakoj dubokoumnoj analizi, a Sto je neprikosnoveni zaStitni znak Prefab Sprout, je da je takva fascinantna lepeza stilova i uticaja slivena u muziku pre inspirisanom Philom Spectorom ili Glenom Campbellom nego punkom ili add houseom, bez presedana u pop muzid kakvu (mislimo da) poznajemo. Jednostavna istina je da su Prefab Sprout grupa koja je svakim novim albumom bliže pre sedam godina postavljenoj meti - muzid u kojoj su PESME najvažnija stvar na svetu, a red imaju ZNAČENJE. Debitatntski album Swoon (1984.) bio je najadalje od toga - ploča suvifc pametna i prenaseljena ambidoznim zahvatima nad strukturom pesama koje su umesto razoružavajuće lepote kasnijih ostvarenja poprimile onespokojavajuću dozu odbojnosti. Ipak, talenat je jedna od stvari koje se, na sreću, ne mogu sakriti, pa je sleded album Steve McQueen (1985.) dočekan unisonim hvalospevima. Od uvodne pesme Faron Young do nebeske balade Blueberry Pies album odiše nepomućenom svežinom i prisnoSću kojom Prefab Sprout klize kroz zvučne pejsaže McAloonovih kratkih fantazija. Matematički precizna, ali topla i prozračna, produkdja Thomasa Dolbyja pokazala se kao nepohodni kohezivni sastojak razudenosti strukture pesama satkane od preciznog otkucavanja ri-

Prefab Sprout novo poglavlje u priči o potraziza savršenom pop pesmom.

Tomislav Grujić

tam sekdje, postojanih melodija klavijatura i Stedljivog prebiranja po gitarskim iicama, dok iznad svega lebi vazdušasti glas Wendy Smith. Steve McQueen je s pravom uvršćen u najbolje ploče 1985. godine, a u tom društvu bi se sigumo našao joS jedan album Prefab Sprout - da je objavljen. Radi se o Protest Songs, koja je sve do izdavanja 1989. važila za izgubljeno remek delo - nešto poput ploča Smile Beach Boysa ili Princeovog Black albuma. Snimljen iste godine kada i Steve McQueen, ovaj album je, u stvari, njegovo drugo lice. Zatvoreniji i muzički smireniji, Protest Songs je nalik zbird nebrušenih dijamanata, pesama koje čekaju da budu otkrivene ne prostim slušanjem, već predavanjem. Čini se da je ova ploča bila prerano dostignuti vrhunac koji, međutim,posle četiri godine u fijod ništa ne gubi na značaju - naprotiv. Posle albuma From Langley Park To Memphis (1988.) koji je za McAloona predstavljao samo superimu stilsku vežbu pisanja hitova (Cars And Girls, King Of Rock’n’roll, Hey Manhattan), uz mestimično postizanje savršenstva, Protest Songs je idealan most prema najambidoznijem ostvarenju Prefab Sprout do danas. Jordan predstavlja McAloona kao zrelog autora koji se ne libi da kroz vrhunski koncept spektakulamo sjedini Etvisa i Isusa na albumu koji bi se adekvatno mogao porediti samo sa Bslraaom Abbey Road. Od devetnaest pesama samo su dve-tri ispod nivoa celog poduhvata i to uglavnom iz razloga koji imaju viSe veze sa McAloonovom željomda svoj nepomirljivi eklektidzam istera do krajnjih granica nego sa, nedaj Bože, pomanjkanjem ideja. Odista je ohrabrujuće čuti nekoga ko jož uvek više pažnje poklanja pesmama nego Sirini svojih nogavica u vreme kada naslov ooking For Atlantis zvud kao idiotski anahronizam. Paddy McAllon za to ima hrabrosti. ■

Paddy

Neil

Martin

Wendy

8