Ритам

SIRANO DE BERZERAK (Сугапо de Bergerac) Jean Paul RAPPENEAU Gerard DEPARDIEU, Jacques WEBER, Anne BROCHET, Vincent PEREZ Obožavaoci Rostanovog Sirana de Berieraka, (a ima nas, verujem, mnogo) uvek su i biće, pred počeiak predstave ili Glma sa islim imenom, džangrizavi i unapred lično pogođeni evenlualnim skrnavijenjem pleMeliog junaka jedne od najlepših drama svih vremena. Tako sam se i ja samo nadala da mi Rapeno i Depardje sa svim onim opasnim Ijudima koji su se skupili oko projekta neće pokvariti Sirana i raspoloženje, Jer, onaj čitalac koji je kao dete habao omiljene stranice drame verovatno, (ma - sigurno!) neće doživeti svoju ekranizaciju, Zato je i prvi zadatak režisera bio da se pozabavi tim delom svakog gledaoca. On je to uradio dodavši lik dečaka, koji prati Sirana i divi mu se, a svedok je svih velikih momenata, osim Siranovog umiranja. Taj dečak može biti Onaj koji će kasnije pisati o Siranu, Rapeno u pola šali pola zbilji kaže da je to on sam, u trenutku kada je bio samo budući filmski režiser; a najvažnije je da je lik log dečaka prostor za identifikaciju gornjeg, kritičnog gledaoca i pokušaj da se njegova tolerancija "kupi". Kako kažu, svako ima svoju cenu, pa oni koji su oslobodili tolerantni deo svoga bića moraju priznati da je Rapeno pošteno obavio svoj posao, kako pomenutim dodavanjem, tako i prenošenjem bitnih ideja iz Rostanove drame. Ono šlo je Rostan uradio, a Rapeno uspeo da prenese potvrđuje činjenicu da Sirano pripada jednoj porodici junaka, u kojoj su mu braća besmrtno Frankenštajnovo čudovišle i neki junaci najboljih savremenih filmova, kao što je, na primer, Robokap. Sirano, taj genije, nije mogao da ima Ijubav Roksane, (ili je bar tako verovao) zbog svoje ružnoće. Verovao je,

izgleda, s razlogom, jcr je Roksana ugledavši sa balkona lepog Kristijana, odmah njemu poklonila svoje srce. Sirano je, zatim, od sebe i supamika napravio "dvoglavo čudovište", čija jedna glava nosi nos i pamet, a druga lepotu. Tako je naš junak, zaslepljen nesrećom zbog svoje fizičke ružnoće, svojom unutrašnjom rržnoćom kojuje i pored ogromnog sjaja, kao i svako drugi posedovao, bravurozno unesrećio sva tri ugla slavnog Ijubavnog trougla. Ako bi ga nesreća određivala, to bi svakako bio jednakokraki trougao. Na kraju, svakako, c Depardjeu. Kako Rapeno kaže, nije bilo teško odabrati glumca za Sirana. Dspardjeov nos je željenog oblika, samo ga je trefcalo uveć?ti. Steta što tu činjenicu nisam primetlla prs nego što sam sela u bioskop, pa sam gajila izvesnu bojazan. Međutim, kako su naša lica ogledalo naših duša, problema i nije bilo, barem ne velikih. Srednji nos (umetnik) se sasvim dobro snašao u ulozi grandioznog umetnika (nosa). Čitajući članke saznajem još da je Rapeno zahlevao od glumaca da se neprestano kreću izgovarajući replike, ne bi li tako übili nespontanost aleksandrinca a ostavili njegovu snagu. Zato laj nesrećni, nervozni Sirano, nošen neiskoristivom Ijubavnom energijom, svaku rečenicu izgovara kao prasak, a svaki pokret mu liči na skok. Treba malo vremena da se čovek navikne na to, a posle... kada Sirano umire u šumi, srećno-nesrećan i usporen, Depardje svakako pomaže Rostanu da još jednom pusti suze niz naše noseve. Ovaj film zbog svojeg specifičnog porekla teško podleže ocenjivanju. Probaću romantično: sa komada zvezdanog neba koje pripada i pripadaće Roslanu i Siranu, za Depardjea i Raponea skidam

Vida Cmčević

САЈ U SAHARI (The Sheltering Sky) Bernardo BERTOLUCCI Debra WINGER, John MALKO VICH, ЈШ BENNETT Pri prevodu naslova ovog fflma rogobatna i doslovna sintagma Zaitićujuće nebo vežto je zamenјепа sa Caj u Sahari. Time, nažalost, stvari nisu postale nimalo jasnije, jer se domaći naslov ni u koliko ne odnosi na radnju fflma, koje, čini se, i onako nema. Sasvim je drugi problem kako ne biti nadobudan kada se piše kritika jednog očevidno nadobudnog Blma, kakav je poslednji Bertolučijev projekat. Zato je nužno krenuti od nekih činjenica koje ni on sam ne bi mogao da ospori. Pivo, radi se o delu koje svakim svojim damarom leži ka tome da bude shvaćeno kao umetnost, makar se to u ovom slučaju svelo na pripadanje žanru "umetničkog Шша" - ili, ako ste čistunac, ovde se radi o "drami u užem smislu". Problem je samo u tome što pripadanje jednoj lukdsuznoj fioci ne znači da je njenom sadržaju tamo mesto. A šta je sadržaj Caja u saharil Dvoje Amerikanaca, Port (Malkovič) i Kit (Vingerova) Morzbi nakon deset godina braka kreću, koncem četrdesetih godina ovog veka, na besciljno putovanje po Maroku. Blazirani, dekadentni, neostvareni umetnici Port i Kit pokušavaju, prilično nemušto i sasvim neuspešno, da obnove svoju Ijubavnu vezu, tako da će na kraju završiti apsurdno, ako ne baš tragično. Na osnovu takvog sadržaja poznatog romana Pola Boulza, Bertoluči je pokušao da napravi umetnički film, koji bi polazio od relativno prihvaćenih premisa tog žanra: umetnička tema - dvoje blaziranih umetnika u potrazi za sobom u egzotičnim pejsažima i umelnički način lagani rilam u kome se odvijaju događaji koji bi hteli da budu suptilni, a u stvari su nejasni. Konačno, ovo je korak nazad za Bertolučija koji je već stekao mnogo više priznanja nego što zaslužuje. Ranije se znalo - a FEST je bio tokom ovih dvadeset godina pravi indikator da se "umetnički" filmovi stvaraju u Italiji, a "bioskopski" u SAD. Vreraenom, Benoluči je počeo da dovodi američke glumce koji su stekli reputaciju glumaca u "umetničkim" filmovima, da bi na kraju zaglavio u nedovoljno poznatim zemljama sa čijom ikonografijom može da radi šta hoće. Međutira, ne može i sa producentima, koji su ga prilično, ali ne i

74