Ритам

GRADSKE PRIČE

Mala istorija garažnog rock’n’rolla u Jugoslaviji.

Da! RoCK MU23KA U JUGOSLAVUI JE POSTOJALA! I NISU JE SVIRALI ni Bijelo Dugme ni Ribua Čorba! Nova izdanja Kazne za uši, Partibrejkersa, ali i hrvatsMh sastava kao što su Majke, Messerschmitt, The Spoons i drugi, podsećaju nas na jednu priču koja je ostala neispričana. Ona počinje sredinom osamdesetih, kad je debi album Partibrejkersa imao ulogu svetla u tami tunela u kom su ostala razna imena „novog talasa”. Mada je sam fenomen „novotalasnih” (i prmk) gmpa u Jugoslaviji bio najbolji pokazatelj da se u međuvremenu, tokom sedamdesetih, i ovde medijski odraslo i pop osvestilo dovoljno da se smišljaju uzbudljive diverzije u okviru vladajućeg estradnog miljea, suviše toga je ostalo na teoriji, a premalo na đobrim domaćim pločama. Čim su „novotalasni’ ’ sastavi morali da odluče na koji način će TRAJATI, postalo je upadljivo koliko su i oni najtalentovaniji među njima malo odmakli od postupka preslikavanja aktuelnog rock zvuka u naše uslove (te bolesti prethodnih generacija). Uz časne izuzetke, „novi talas” je više bio revohicija na polju svesti, odnosno momenat spoznaje da u pop muzici čovek mora biti svoj i autentičan po nečem, odakle god da dolazi, da bi uopšte mogao da znači nešto nekom slnšaocu Problem „novog talasa” je bio u tome, što je većina novih grupa, da bi pokazalo da je odavde, uzela đa pravi „angažovane” ploče koje sada nešto znače samo i jedino nama, kao deo onog sveta uspomena u koji ne bi trebalo dirati. U očajnom napom da dokaže da rock’n’roll ima kod nas svoj smisao, došlo se do toga da se zaboravi da on prvo mora imatu svoj univerzalm smisao, razumljiv svakom svuda u svetu. Bili smo Istočna Evropa, ipak. U tome je razlika, a Partibrejkersi su je učiuili očiglednom. Oni su bili svakom raznmljiva PRAVA (NAŠA) STVAR, a ne nekakva kopija ili muzika ograničena na uži krag „upućenih”. Ono što je usledlo sa pomicanjem dublje u osamdesete pokazalo je da je poruka njihove prve ploče bila poruka koja je obeležila vreme. Рте svega, u đrugoj polovini prošle decenije polako se namnožio i to svuda po zemlji ceo jedan sloj sastava koji je „skidao” Partibrgkerse, i to od Canetovog nazalnog izvikivanja do Antonovog kopanja po blues podsvesti rock’n’rolla. Gmpe su počinjale svoj život tako što su se ugleđale nanjih. Mnoge su, govoreći istim jezikom kao i Brejkersi, vrlo brzo pronašle svoje rečenice, pa i čitave priče, tako smo dobili jedan mini talas „garažnih” rock’n’roll grapa, koji se valjao s kraja na кгај Jugoslavije. Što je još važnije, one najbolje su shvatile da su Partibrgkersi ustvari samo način đa se nešto kaže, te su prihvatile taj model samo kao kalup u koji su ulile svoj sadržaj. Raskid sa kopiranjem bilo Cega sa Zapada bio je potpun. Bilo je vreme da mi kažemo ■njima, Za razliku od nekada tako populamih, a sađa već zaboravljenih tvrđnji da je naša rock scena bila jedna od najboljih u Evropi u vreme „novog talasa” (što se ničim nije potvrđilo, doduše uglavnom iz razlo-

ga koji i nisu bili pod kontrolom samih aktera), krajem osamdesetih smo u liku čitave serije garažnih rock sastava imali itekako jaku rock’n’roll scenu u pravom smislu te reči naraštaj koji je mogao đa reprezentuje sredinu iz koje-dolazi svuda i u svakom trenutku, ravnopravno uz slične inostrane gmpe. Umesto izmišljanja naših originalnosti, oni sn ponudili NAŠ IDENTITET kroz što bolje i energičnije odsviran rock’n’roll Naravno, do tad više nikog nije bilo briga za domaći rock’nToll, i ono što je sistematski pratila tadašnja muzička redakcija ,Дlћпа”, za mnoge je ostala potpuno nepoznata činjenica. Još jedno ofcretanje bastardu rocka i folka, započeto albumom „Bijelo Dugme” (1985. to je onaj na kom Tifa peva), pokazalo je da u gradovima ima više onih koji su u njih upali, pa pokušavaju da se sa njim sažive, nego onih koji bez grada ne bi mogli da postoje. Koliko su nam gradovt bili ne-ufbana ili prosto blazirana, trendovska središta, pokazuje činjenica da su skoro svi sastavi o kojima će ovdebiti reči došli iz „provincije” i u njoj nglavnom ostali. Na prazi Pula Zagreb Vinkovci Beograd, u kojom su slabe karike bili oni veči gradovi, odvijalo se skoro sve bitno za našu priču o jugoslovenskom revivalu rock’n’rolla. Ako ga već nismo imali kako je to trebalo šezdesetih, nadoknađili smo to sa početkom devedesetih. Upravo sn Partibrejkersi, Majke, Messerschmitt, The Spoons, Machine Gun, Pokvarena mašta, Robna kuća, Kazna za uši i đragi slični sastavi bili ona NAŠA rock muzika za kojom se toliko žudelo. Temelj bez kog nema kuće. Ironija je da smo taj temelj izgradili tek u poslednjim trenucima zajedničke države, ali je on ostao netaknut, i danas čini skoro sve što je od rock’n’rolla ostalo, i ovde i tamo. Ne bi smo želeli da se to zaboravi.

KO JGE KO I ŠTA JE ŠTA U NAŠOJ ROCK MUZICI? Otkako je rock’nToll infekcija zašla u ove krajeve nismo imali tako berićetan period kao što se bile osamdesete. Opet, i sam taj period se deli na dve polovine prvu, koja je dobro započela sa punkom i novim talasom, ali je završila u ćorsokaku bezidejnosti usled imperativa da se buđe što modemiji i originalniji; đmga koja je, bez sumnje, otpočela prvim albumom Partibrejkersa, jednom od ključnih ploča domaće mnzike. Brejkersi su raskrčili teren za sve one sastave čija muzika neće nužno imati uporište u tadašnjim stmjama yu-rocka. Da

ne gnjavim, vratili su vera u najjednostavnije i najdirektnije istresanje tinejdžerskih frustracija i energije: opaši gitare, sedni za bubnjeve, odvmi pojačala i DRMAJ!!! Nimalo nov način, ali vazda übojit Tako je übrzo nastala armija novih banđova koji nisu mrsomudili, vec' svirali (i to vraški dobro!), a sa kojima potpisnik ovog teksta svojevremeno prijateljevao. Tri od njih svakako spadaju u najbolje grape sa ovih prostora ikađa, i retrospektivi njihovog rada posvećen je ovaj tekst. U tadaSnjoj federalnoj jedinici Hrvatskoj, sva, ali SVA važna imena stasala su pod firmom Slušaj najglasnije, Zdenka Franjića iz Zagreba. Svi su odreda dolazili iz tzv. provincija (Pula, Vinkovci, i

Dragan AMBROZIĆ

23