Ритам

Lovettove pesme, intrigantni spoj ironicnog i posvecenog, izuzetnih narativnili kvaliteta, zbunjuju svojom ambivalentnošću i dubokim poniranjem u country mitologiju. Ovaj „ultra-cool”, postmodemi country pevač koji više šapuće, mrmlja i priča nego što peva je biblijskom transpozicijom coimtry-ja i harizmom koju širi privukao pažnju intelektualno—artističkih krugova. Na taj način Lyle Lovett je, možđa više od svih, učinio da Novi country sruši neke, do tada, nesavladive barijere. NEŠVILSKI HORIZONTI NEšvil je glavni grad country muzike. Ohgarhija iz ovog grada određuje dominantne trendove. Srednjoljublje nešvilskih mogula i njihova emotivna blažiranost ugrozila je country pravovemost i čitav žanr zagadila malograđanštinom, vodeći više računa o zahtevima tržišta nego o iskrenosti inspiracije. Postojala je opasnost da country izgubi iskrenost, neposrednost, tradicionalnost i postane „soundtrack” za sapunsku operu u koju je mutirao američki san zahvaćen metastazom razarajućeg hedonističko—novobogataškog mentaliteta. Nešvilski Novi country za koji bi prikladniji naziv bio Novi tradicionalizam može se shvatiti kao otpor takvim tendencijama. Novi, nešvilski tradicionahsti kao ~outlaw” džentlmeni, Wylon Jennings i Willie Nelson, mnogo gođina ranije nisu mogli ida pristanu na saharinsku degradaciju muzike koja je bila sastavni element njihovog detinjstva i svih uspomena. Okrenuli su se tradiciji i sofisticiranim tretmanom granice između individualnog i tradicionalnog, revitalizirali čitav idiom. Čini se da oni granicu između individualnog i tradicionalnog nisu pomerali ni na jednu stranu. Oni su je, učinih permeabilnom (propustljivom) u oba smera. Tradicionalno i iindividualno, opšte i pojedinačno, u njihovim pesmama mešaju se u pravim razmerama. To je rezultiralo ponovnim oživljavanjem country muzike, njenom većom relevantnošću i kompetentnošću u odnosu na novu poziciju individue u društvu, i na promene unutar porođičnih odnosa. Takođe, neki od njih (Crowell i Уоакћат) smelo su otvorili granicu između госка i countru-ja preuzimajući госк mitologeme i implantirajući ih u country idiom. Mnogi eksperti za ovu oblast bi priču u Novom nešvilskom country—ju (G. Terzić na рг.) započeli albumom Wy!ona Jenningsa” „Нопку Tonk Heroes” koji je on 1973. godine snimio sa pesmama Billy Joe Shavera. Takav početak je verovatno ispravan. Međutim, to bi znatno proširilo priču koju želimo da ispričamo i dalo neka druga značenja. Za ovu priču ključni moment je dolazak Robney Crowella u Nashville. Crowell je Teksašanin koji je po preporuci Guya Clarka postao gitarista u Hot Bandu Emmylon Harris, negde sredinom sedamdesetih Prvu ploču „I Ain’t Livin’ Long Like This” snimio je za WB 1978. gođine. Na njegovim pločama zabeležen je country koji odiše savremenošću, rockerskim inovacijama koje su posledice njegove prefencije Johna Lenniona u odnosu na bazični country. Crowell je svojom muzikom osvojio novu teritoriju za country i ponovo ga povezao sa njegovim urbanim rođakom госкот. Delujući kao autor, producent i izvođač Crowell je rodonačelnik Novog country -ja na nešvilski način. George Strait, je prototipska figura Novog tradicionalizma., Svojim sveameričkim izgledom, okupan i čist , zdravih zuba, sa očima punim svetlosti kao da je personifikacija idealnog mlađića. Njegova muzika staromodni, duboko tradicionalni

ћопку tonk country, svežinom i iskrenošću pročistila je zagušljivu nešvilsku atmosvem. Neskriveni obožavalac muzike Merlea Haggarda, Boba Willsa, Напка Wihiamsa i Georgea Jonesa, Strait je, paradoksalno, retro pristupom revitalizirao countrj' muzika koja je izdisala izgubljena u pustinji neautentičnih emocija. Shčan staromođni, klasični country ponudio пат je krajem osamđesetih Clint Black. Njegov debi album iz 1989. godine „Killin’ Time” za RCA, mada ispunjen tradicionalnom соипђгу muzikom, odisao je neverovatnom svežinom. Odnosi izmedu tradicionalnog i individualnog u muzici Clinta Blacka određeni su na pravi način tako da se mogu sa puno osećanja ispričati priče koje nastaju u prigrađskim barovima gde se oko istog šanka mogu videh umome kamionđžije, ocvale prostitutke, opasni „redneck” momci, konzervativni i netrpeljivi, kako ispijaju konzerve piva zajedno sa novokomponovanim bogatašima i umomim japijima. Dvojica mladih odmetnika, Randy Travis i Dwight Yoakham, svaki na svoj način, doprineh su odbrani согтћу— ja od ugrožavajuće erozije istinitosti i osećaja. Posle problemahčne mladosti, Travis je izrastao u velikog countiy pevača koji je ujedinio razne generacije Ijubitelja ove muzike. Pevajući pesme novih autora (Don Shlitz, Pauil Overstreet) Travis je na pravi način vokalni stil Georgea Jonesa, Najvećeg соипћу pevača svih vremena, približio savremenojh pubhci. Dwight Yoa!<ham i njegovo country stvaralaštvo ne mogu se isključivo vezati za Nashville. Yoakhamu je bliža Bakersfield tradicija; njegov veliki idol je Buck Owens. U hroničnom sukobu sa nešvilskim estabhšmentom, Yoakham je pvoezujući se sa nezavisnom L.A. scenom (The Blasters, Los Lobos, Warren Zevon), povukao соипћу napred ka novoj osećajnosh i novim mitologemama. Stvorivši predstavu o sebi kao buntovniku i autsajderu, Dwight je pokazao spremnost za jedan kompleksniji prismp celom mitskom country prostoru. Savršene vokalne interpretacije anuhrale su negahvne efekte njegovih netakhčnih izjava o prirodi country muzičke industnје- Petorica spomenutih autora su, po mom mišljenju, glavm autori koji su svojim delom definisali Novi tradicionahzam. TRAGIČAN KRAJ Kada se Ethan Edwards, u stvamom životu poznat kao John Wayne, okrene na kraju Forđovih „Tragača” i, poražen a nepobeđen, ode u Dolinu Spomenika đa ,Диlа među vetrovima” tog tranutka se kristalizira jedan kom,pleksni sentiment. U njemu se mešaju skrivena Ijubav i nerazumevanje, duboka rezigniranost i velika pasija, tradicionalizam i odmetništvo, tragičnost Ijudske sudbine i velika nađa, pobeđništvo i gubitništvo. Taj prelepi kontradiktomi sentiment, u ovom vremenu jedino živi skriven u rilnama ploča majstora Novog country-ja. Slušanje tih ploča, strastvenike Novog country-ja, vođi hiljadama kilometara daleko od gušene svakodnevice u neke nađnaravne predele čishh eocija, dubokih prijateljstava, velikih avantura, bistrih гека, zvezdanog neba i lepih žena. Tamo se h urbani očajnici izgubljeni u svojim malim, besmislenim živohma, susreću sa herojima koji se smelo sudaraju sa životom i svoje rane subhmiraju lepim pesmama i zapanjujućih opservacijom Ijudskih sudbina. Novi countru se može prihvahh kao ona imaginama sekira, o kojoj govori Franc Kafka, koja drobi led u hibermranim i otuđenim

50