Ритам

KNJIGE

SRBi, “EGZIL” S KLAUSTROFOBUA (Tomislav Longinović „SAMA AMERIKA”, roman) NA SAMOM POčETKU ove godine Radio B 92, pod pokroviteljstvom Soros fonda Jugoslavije, Izđao je četiri naslova u blblioteci, pomalo klaustrofoblčno nazvanoj .Apatridi" (mislim, naravno, па onaj uzročno-posledični vid klaustrofobije, podjednako destruktivan i besmlsien). Pored romana navedenog u podnaslovu, o kojem će ovde biti nešto više rečl, tu je Još delo Srđana Valjarevića, „LJUDI ZA STOLOM", zbirka dnevno—političkih (!?) članaka Branka Milanovića pod nazivom „PROTIV NACIZMA" i poslednja knjiga trllogije Vidosava Stevanovića, roman „HRISTOS I KPSI". Bila bi ovo verovatno uobičajena priča o Izdavačkom poduhvatu još jedne u nizu izdavačklh kuća koja je počela da proizvodi knjige, da potplsnik ovih redova veruje u tu sintagmu, ili da je u najmanju ruku zaista tako. Nažalost (zaista nažalost), parametri literarne, kreativnosti srpskog naroda nikada (čitaj od samog početka) nisu bili jasno i do kraja definisani, a kao rezultat takvog nemara odavno Je već roden stav o potentnom, umetnlčki zrelo oformljenom kodeksu nacionaine književnosti koja Je, naravno, u „vrednosnom pomaku", „konstantnom usponu", „kvalitativnom nadiranju",.. Ako se jedna naclja zadovoljava, ponosi štaviše činjenicom da su Jo], na prlmer, najveći dramski klasici autorl građanske satire svog vremena, da Ima samo Jednog (pomodnog) plsca za koga zna svet (I to onaj takođe pomodan), i planinom proze koju пе razume i koja ne zanima ni jednog prosečnog Rumuna, onda ona u svoju blbliograflju problema übraja još Jedan, ozbilJan i težak. Da stvar bude gora, izdavač Iz ove priče pribegao Je Još nedopuštenijem merilu onom koje određuje polltika, ne uzimajući u obzir čija Je i kakva, naravno. Upravo u tom (za svaku umetnost cmom) svetlu onda treba I gledati člnjenicu da se u ovom kolu, Jedan pored drugog, mogu naći Jedan pisac koji se materijalno, idejno i duhovno duboko etabllrao u jednom istom tako monstruoznom režlmu I čovek kojl plsac uopšte nije. Parametar „iste strane" razumljivi ]e fenomen u školskom uzrastu dece, na primer, u soclološkim studijama navijačkog slndroma, lli u odmeravanju ukusa kao takode intrlgantnog fenomena apstrakclje duha. Umetnost taj parametar, dakako, ne poznaje. Razumeo sam šta zvučnost „Apatrida" znači i u šta se njime cllja, ali bojim se da izdavač nlje shvatio Jednu od njegovih osnovnlh osobina rok trajanja: u nekom, možda već sledećem režimu,.ovl Ijudl verovatno vlše neće bltl apatridi. Šta učlnlti u tom slučaju? Izbrisati naslov ediclje? Ovde ću završitl priču o ovom „poduhvatu" I, na sreću po IzdvoJenog autora, tek početi onu o njegovoj knjlži koja se I po osnovnom fonu I po

većini izražajnih parametara razlikuje od ostalih. Kada pišem o književnim disidentima odmah se setim amfiteatra istočnoevropljana, ponekad Čileanca i Urugvajca i, naravno, one mitološke plejade Irca koji su bežaii iz svoje zemlje ni saml ne znajući zašto. , Egzil taj burek sa pečurkama za Srbe, uvek je bio samo paučinasta spoznaja neke treće, po pravilu nesrećne strane života, prepune filk-nostalgije i hladnoće (poznato je da Srbl nisu bežali na Trinidad, recimo, mada sve vlše „duže" razne blokade Johanesburga, blizu razularenih Zulu-geta). Kao Argentlnac sa naclonalnom nagradom, Manuel Puig, na prlmer, može sasvim mimo da piše u Njujorku, a Karlos Fuentes da predaje na Prinstonu, Harvardu i Vašintgonu, dok Crnjanski i Pekić nisu uspeli da ostvare svoj mir ni u Evropi (Londonu). Kada je Amerika u pitanju, stvar Је još razvodnjenija. Čvrst bedem „poslastičarske istorije” starog kontinenta tamo пе postoji. „American dream" je ipak suviše nedorečen instant za duboka, setna i tvrda srpska srca. Osim, možda, za ono koje se nalazi u Longinoviću, Posie dvadeset sedam godlna žlvota, Toma Longinovlć je otišao u Ameriku i tamo ostao. Blla Је to 1982. godina, dakle ona u kojoj su današnji „apatrldi" bill ili deca ili manji ill veći .patridi". Pošto je (uglavnom kraćim prozama) prodefilovao svim bltnljlm knjlževnlm časopislma SFRJ, obreo se u Ajovi na poziv Međunarodne Radionice za Pisce, na engleskom objavio hermetični „MINUT ĆUTANJA" (roman) I odredenl broj teorijskih rasprava, zasnovao porodicu, dobio katedru za južnoslovenske jezike I književnost na Univerzitetu u Medisonu I naplsao drugi roman, stvorlvšl tako početak jedne gotovo atipične disidentske biografije. „SAMA AMERIKA” Је jedan hrabar, zanimljiv, autentičan, pismen i malčice nedosledan pokušaj da se artlkullšu, pronađu i možda objasne sudbine nekoliko „balkanskih duša” zalutalih u zarasloj džungli slrovog smlsla. novca, antinostaigije I kokaina, tollko drugačijoj od опе iz koje su došli, uglavnom nezrell I naivnl. Misllm da ne postoji srpskl pisc koji Је pokušao da objasni Amerlku. Longinovićev pokušaj vredan je koliko i jedan lokalni Kolumbov krst. Ona] ko nije automobilom došao do okeanske granlce Kallfornije, ko nije dožlveo sunset nad jezerom Mlčigen sa nekog oblakodera Čikaga, 111 je Harlem vldeo samo na filmu, Longlnovićev roman Izgledaće kao razglednica koju je napisao neki evropski Keruak četrdeset gođlna posle; drugima će ritual ušmrkavanja kokaina izgledati beskrajno zanimljiv jer to ovde ne rade Portorikanci i bogatl advokatl već iskom-

pleksirani svodnici sa Dorćola, novokomponovani gangsteri iz Kraljeva, рапк—proroci i nesvršenl studenti istorije umetnosti koji su Beograd i Srbiju ostavill zauvek, vezani za nov svet onim dirijivim sudbinama gubitnika kojima je uvek ostao .samo još jedan dan života". Naizgled pretenciozni podnaslov .beieške iz podzemlja" za Longinovića je samo pođsetnik, određenje u najbistrijem smislu te reći. Zapravo, njegov knjlževnl reailzam i ne poznaje nerazumljlvost senke eksperimenta. U „SAMOJ AMERICI" sve je posvećeno antlrelikvijl prlče. Dugo nisam čltao ništa nepretencioznije, To je ono što sam osetlo kao osveženje, i to ono što posle mutnog vulkana evro—srpskog manirizma zaista godi. U ovoj knjizl Longinović ne misli па žanr, ne voli Patrišu Hajsmit. ali ga zato opuštaju Rej Kuder i De Palma zajedno. Srbi u Americi se nlsu promenlll. Ostali su večno u zadimljenim kafanama i dalje okrenuti ka severu svoje paradoksalne siovenske duše. Promenila se samo igra 1 mlzanscen, To Sto je ona brža, a on klaustrofobičniji, priču obogaćuje samo sa Još jednlm titlom. Da se kojim slučajem vratio, Longlnovlć slgurno ne bi napisao ovaj roman. Ovako, ostao je autentičan, skoro čist, hrabar. Ono što bi u tom slučaju napisao bllo bl svakako neko sećanje. „SAMA AMERIKA" nije sećanje već podsećanje, I to je ono što možda pomalo i smeta, ali svakako i prolzvodi konačni, golovo neodoljivi stav prema njoj. Nlje veliki broj srpsklh romana koje sam pročltao u dahu. „SAMA AMERIKA" je Jeđan od njih. Da II ta činjenica govori o mojim plućima 111 o srpskom romanu ostaje, svakako, stvarza diskusiju.

DuSan RistlC