Ритам

KORPORACIJSKI RATOVI

Dok su svl drugi pO“ kušavaSi da vam prepričaju filmove i događaje sa plaža i šetaSišta u Kanu, „Ritam” vam nudi nešto sasvim drugačije:

Ekskluzivno sa kanskog festivala: putovanje u mračni svet producenata, dilera i brokera.

OZBELJNO BAVLJENJE Filmskim festivalom u Kanu zapravo je toliko neozbiljna stsvar da svako ko - u smislu odnosa prema filmu - iole drži do sebe, morao bi se takvog posla bataliti рге nego što ijednu reč kaže. Argumenata za to je pregršt, a na prvi i dovoljni ukazuje već letimičan pogleđ put liste oficijelnih participanata. Što programskih, što prateće programskih, što, konačno, onih počastvovanih da nose zvaničan teret kanskih sudija, Ako se na čelu ovog poslednjeg spiska nađe jedan Klint Istvud - čovek koji je svoju fulmsku harizmu svuda, samo ne u Kanu gradio, a dok ju je gradio za ovaj potonji praktično nije ni postojao onda je reč o šlagvortu za jednu staru i utofiko dosađnu priču. Priču o establišmentu i svemu onom što podrazumeva njegov, najblaže rečeno, izopačeno mizantropski odnos prema svetu. Ako, opet, film jednog čoveka - Džona Votersa - koji je do pre samo koju godinu predstavljao simbol svega onoga što Kan prezire, dobije elitni atribut „filmakoji zatvara Festival”, onđa za dalju elaboraciju stava s početka teksta doista nema potrebe. No, baviti se Kanom i njegovim Festivalom, kao institucijom, stvar je koja ima puno više smisla. Jer, Kan verovatno i jeste, uz Oskar, centralna svetska filmska institucija, kojoj ne mogu nauditi ni poslovično dosadni i nikom interesantni filmovi koji ga iz godine u godinu navodno obeležavaju, niti

eksproprijacija istinskog filmskog nasleđa od strane establišmenta, što se u Kanu, takođe revodno, besramno demonstrira. Prilog ovom poslednjem, uz navedeno, je i specijalna projekcija za kanske potrebe obnovljene kopije „Odmetnika Džozi Velsa”, što je prezentovano pod parolom ,4rommage”-a predsedniku žirija. Dakle institucija, Kan je рге svega to zato što za tih dvadeset dana počev od drugog četvrtka maja meseca privuče sebi sve ono što svet filma čini živopisnim. Sve ono što predstavlja establišment, altemativu i anđergraund, stvaraoce i „umetnike”, poslovne Ijude i „biznismene”, zvezde i one koje to tek planiraju da budu. Institucija je i zbog toga što se pokretne slike najrazličitijeg karaktera лтlе na sve strane, što ga od mora deli uzan pojas peska pregrađen u desetine zatvorenih, ekskluzivnih plaža, što je poprište hiljada prijema ј partija, u hijerarlhji od onih „па kojima se neizostavno mora biti” (pa se za to, neretko, masno i plaća), do takvih na koje đođe pet Ijudi paje i svaki slučajni prolaznik dobrodošao. Ako je „glamur” nešto što se đoživljava kao stvar koju sam pojam Kanski festival na prvu loptu konotira, onda treba shvatiti da i projekcije u okviru festivalskog programa služe isključivo za to da bi se prekoračilo onih pedesetak metara tepihom zastrtog koriđora do ulaza u dvoranu Limijer „Gran

52