Ритам

Palega”. Јег, na tom putu će vas pratiti svetla reflektora, blicevi hiljada fotoaparata, i bezbroj zavidljivih pogleda „srmtnika” iza ograde, koji vas - samim tim što ste u obaveznoj večemjoj toaleti sa za ulaz neophodnom leptir-mašnom smatraju delom sveta kojem oni nikada neće pripadati. Očigledno, kada se gradila, to jest projektovala, ova nova festivalska dvorana, upravo je učinjeno sve kako bi se od pukog dolaska u bioskog napravila parada. Što ćete se po ulasku smestiti u 676. red u potkrovlju dvorane, stvar je od podrazrednog značaja, kako za one što se tamo smeštaju, tako i za Kan kao takav. Onda ćete, kao, bog-zna-kako zainteresovani u počastvovani, gledati gruzijsko-moldavsko-francusku koprodukciju o problemima slomajednog sveta... ... O kojoj će vas sutradan novinari i kritičari koji, razume se, ovim projekcijama nemaju pristup (za njih su one specijalne u pomoćnom odeljenju Gran Palea) - izvestiti kao o „događaju ovogodišnjeg festivala”. Potom, taj fihn niko na belom svetu neće kupiti - јег za to, doista, ne postoji nikakav, a nekmoli ozbiljan komercijalni razlog čime će još jedno „remek-delo” ostati sakriveno od javnosti. A filmski svet, baš kao i onaj obični, nastaviće da se vrti u krug, potpisivaće se novi GATT-ovi, ugledni evropski autori slaće otvorena i protestna pisma svojim američkim kolegama u ime zaštite od američkog imperijalo-debilizma, lokalne vlade članice i nečlanica evropske zajednice izmišljaće nove verijante zaštite domaćeg i evropskog fihna... Međutim, stvari će ostati, nema sumnje, na onome na čemu su. Film je, danas svakako, u prvom redu biznis. Svuda u svetu. Ako Holivud to i ne skriva, već je naprotiv celokupno svoje ustrojstvo tome podredio, Evropa i njen cstablišment ponašaju se kao uvređcna mlada koja bi da oscti slast tvrde valute sabioskopskih blagajni, ali da u isto vremt sačuva svoju senzibilnu umetničku čednos!, Zato, Evropa šalj svoj kapital

preko okeana - francuski, italijanski, holandski fmansijski interesi određuju već nmogo toga u „fabrici snova” - ulažuci iz sve snage novac u nešto što će već koliko sutra evropska elita, takođe iz sve snage, zdušno popljuvati. Mrvice koje se daju evropskoj kinematografiji i njenim sineastima ne treba ipak shvatiti kao hlebac kojim se hrane promrzli i gladni golubovi. Dapače. Jer, biznis se zove i napraviti film od 500.000 ekija, odnosno dolara, a zaraditi još toliko. Naduvavajući pritom, putem raznih festivala, koji sve više upravo tu ulogu i imaju, značaj uloženih pola miliona. Dovoljno je pogledati u ugovor koji filmski preduzetnik u Evropi potpisuje sa EURO-AM-om i sličnim „fondacij ama” koje, kao, pomažu proizvodnju evropskog filma. Jer, po završenom poslu ono što se eventualno zaradi ide na račun pomenute fondacije. Koja se ne ustručava, naravno, da vam pomaže i tako što će vam lepe parice uzeti za razne aplikacije, slanje infonnacija, boksove na festivalima, sitne usluge i još sitnije savete. U Evropi se da proizvesti i sasvim komercijalno uspešan film, po američkim merilima. Kao što je, recimo, „Four Weddings and a Funeral” koji hara trenutno kako po Americi (prvi engleski fihn od ,ДЉе zvana Vanda” koji je dospeo na prvo mesto američkog boks-ofisa), tako i po Evropi - prve nedelje prikazivanja u Parizu redovi za ulaznice - i to u po bela dana, u što se potpisnik uverio svojim očima - bili su dugi stotinak metara. Elemn, dotični film je koštao šest miliona dolara, što za aktuelne evropske standarde predstavlja u punom smislu pojma „big-budget”. No, istih šest miliona u Americi predstavljaju iznos dovoljan tek za produkciju jačeg videonaslova, dakle onog koji bioskope nikada videti neće. I sad, što je apsurd o kome je upravo ovde reč, iza „Four Weddings” stoji ~PolyGram”, dakle izvorno holandski kapital, koji je prošle godine u Americi ofonnio novog mini-mejdžora