Ритам

zeleni acid, pa čak i grupu The Who. Film je pušten u distribuciju naredne, 1970. godine. Wadleigh tvrdi da najveći problem u celoj produkciji nisu predstavljale nepojmljive teškoće pri snimanju, kako prirodne tako i organizacione, već činjenica da pošto je imao potpunu umetničku slobodu, nije mogao da odluči koji će od istorijskih muzičkih nastupa ući u krajnju verziju, a koji ostati na podu montažne sobe. Originalna verzija je trajala nešto ргеко tri sata, što je bilo siguran predznak da film neće biti bioskopski hit. Uprkos tome i svom dokumentarnom žanru, “Woodstock” je postao filmski fenomen 1970-te godine, a ostao je najveći dokumentami fmansijski hit svih vremena. Soundtrack je postao instant klasik. Sledio je Oscar za najbolji dokumentarni film, i nominacije za još dva, Thelma Schoonmaker za montažu i Larry Johnson za ton. Možda najveća zasluga filma ležiu tome što je sam koncert, kojije po svom završetkuujavnosti sahranjen kao skup poludelih, drogiranih frikova, nakon prikazivanja filma rehabilitovan kao najuspeliji masovni događaj svih vremena, gde je među 500.000 Ijudi, na malom prostoru, vladala uzajamna solidamost, saradnja, kolektivna organizovanost, a nasilje je (uprkos nedostatku policije) bilo sasvim sporadično i marginalizovano. Dvadeset pet godina kasnije Michael Wadleigh je posegnuo za makazama i najavio konačnu, “integralnu” verziju svog najpoznatijeg filma. U bioskopima se ovog leta pojavio “Woodstock (3 days of peace, love and music) - THE DIRECTOR’S CUT”. “Posle gledanja filma danas, najbolje je što shvatite da još uvek funkcioniše. Izgleda da se ciklus vrednosti, ukusa i nekih stavova vratio na stanje iz šezdesetih, pogotovu Sto se tiče današnjih klinaca. Klinci slušaju bendove kao “Nirvana” koji zanemaruju produkcijske vrednosti u korist iskrene komunikacije... rap muzika vuče svoje korene iz životnih situacija o kojima i priča. Mislim da je publika spremna da razmišlja o ovom filmu i da ga ponovo doživi. Neki će ga, siguran sam, gledati radi puke reminescencije. Ali, mislim da će se pojaviti i nova generacija mladih Ijudi koja će doći da gleda “Woodstock”. Možda je u pravu Michael Wadleigh. Sadržaj filma sada ima više smisla nego bilo kada u svora postojanju, izuzimajući samu ranu mladost. Sedamdesetih je to bilo još suviše blizu sećanju, bilo je prerano za nostalgiju, vladala je neka post-hippie dekadencija, osim togar’n’r su drmale metamorfoze i revolucije koje će ga ponovo podmladiti. Osamdesetih se utonulo i zaglibilo u mitove moći, sjaja i površnog materijalizma; pozivati se na duh Woodstocka sredinom protekle decenije bilo je isto toliko bezizgledno kao i, recimo, pripremati premijeru filma “Malcolm X” u najvećem bioskopu u Johannesburghu рге deset godina. Da, možda je napravljen pun krug da bi se došlo do onih istih ili sličnih razloga zbog kojih je i nastao pokret za koji je Woodstock metafora. Devedesetih, svet kao da vapi za nekim novim pročišćenjem. U kora obliku i da li će ono doći ostaje samo da se vidi. WOODSTOCK- THE DIRECTORS CUT traje oko 3 sata i 40 minuta. To je jedna poprilično premontirana verzija, duža za nekih pola sata od originalne. Po tvrdnji reditelja, napokon je mogao da se vrati unazad i uključi sve one momente koje se nisu uklapali prvi put, kao što je snimak Janis Joplin kojapeva ‘Work Me Lord’. zatim Canned Heat sa ‘A Change Is Gonna Come’, Jefferson Airplane sa ‘McStep Blues’ i ‘Won’t You Тгу’, Crosby, Stills & Nash sa “Find The Cost Of Freedom’ i napokon Jimi Hendrix sa ‘Voodoo Chile’ i dodatnim improvizacijama. Kao supervizor tonske obrade ponovo je angažovan već spomenuti Larry Johnson, vlasnik nominacije za Oscara za ton za originalnu verziju. I zaista, ton je bitno poboljšan, remiksovan, remasterizovan, dolbyiziran, spektralno digitalizovan... Film počinje

jako dugom ekspozicijom izgradnje ogromne bine koja mi upomo vuče misli ka Nojevoj (b)arci; muzika; (biblijski motivi ne prestaju); reke Ijudi se slivaju sa svih strana u iščekivanju nečega radosti, prosvetljenja, spasa (ili jednostavno, dobrog zezanja)); još muzike; nebo se provaljuje; blato; i dalje muzika; konačno prazno polje, pokriveno otpacima, kao nakon egzodusa - ili masovne migracije, u susret novim, sličnim okupljanjima. U novoj verziji filma veća pažnja poklonjena je detaljima u pozadini samog koncerta, mada izvođači nisu ni malo zapostavljeni. Zahvaljujući novoj tehnici i dodatnim parama novi “WOODSTOCK’ prikazuje se na formatu 70mm koji je omogućio da se slika razvuče na Cinemascope širinu, tako da, pomoću trodelne split-screen tehnike, na ekranu paralelno teku dve do tri radnje. Premda je film produžen za samo pola sata, ovim tehničkim metodom je višestruko upotpunjen. Ima više dijaloga i intervjua, koji se tonski pretapaju jedan u drugi. Struktura filma je hronološka, dan-noć, i tako tri puta. Završava se nastupom Jimi Hendrixa u ponedeljak ujutro, 18. avgusta 1969. pred već osulom gomilom od ‘tričavih’ 30.000 duša. Trenutak koji će ostati zapamćen, obrada američke himne koja postaje rock-metafora za raspad sistema vrednosti jedne kulture koja je istovremeno bila i kolevka duha cele te decenije - dočekali su tako samo oni najvemiji i najupomiji (ili nezaposleni). “WOODSTOCK - THE DIRECTOR’S CUT” deli nedostatke sa svojim predhodnikom. Naime, radi se o tome da mi ovde gledamo skup pola miliona Ijudi koji su za sebe, za tri dana stvorili jedan poseban, sopstveni svet, izolovan od ostatka dmštva sa kojim žele da imaju malo dodimih tačaka i kojem u tom trenutku predstavljaju suprotnost, čak i negaciju. U toku filma aludira se na to kako je cela trodnevna avantura neprijateljski dočekana i praćena u “spoljnjem svetu”. Međutim, mi to uopšte ne vidimo, samo čujemo iz dmge rake, od raznih zakasnelih pridošlica. Toliko puta sam poželeo da zaista vidim face onih koji nisu simpatisali ovaj poduhvat, da vidim te maliciozne izveštaje u raznim medijima i zapenušale ratne veterane koji sa makazama jurišaju da šišaju zanesenu omladinu. Nažalost, naše oči nisu nijednom izvedene iz tog raja, da bi se mogle i spolja uveriti u njega. A možda je to bila priča za neki dragi film koji nikada nije snimljen. Anti-klimaks nastupa naglo. Unaokolo se vide brda preplavljena Ijudima, onda mrak, noć, Janis peva - i odjednom, jutro i Jimi po gitari solira zubima, stvara istoriju pred šakom Ijudi. Kud su se svi denuli, i to tako odjednom? Hteo sam da vidim te Ijude kako odlaze, zadovoljni i srećni, hteo sam da u njihovim očima pročitam neko novo stečeno Ijudsko bogatstvo, ako ga je bilo. Umesto toga, nekolicina izmučenih i blatnjavih mladića i devojaka pretura po hrpama zaostalog đubreta, Neko dete se šeta sa šarenim kišobranom. Sam kraj je lep, ali on nas oštro i strogo prene. Ne da nam vremena da po poslednji put duboko udahnemo. Zaronili smo u film, mislimo neće se završiti (barem ne još), a on nam se izmigolji, istrgne nam se. Neka vrsta dramaturškog coitus interruptusa, Nije teško zamisliti da je pola miliona Ijudi na proplanku Мах Yasgura (kome svi oni nekako dođu kao gosti) u toku ta tri dana i noći posve smetnulo s uma da Woodstock neće večno trajati. Bilo kakva naznaka da će se i to konačno završiti bila je nestvarna barem koliko i mogućnost da će Janis Joplin, Jimi Hendrix i А1 Wilson iz Canned Heat, (upravo oni muzičari čijim nastupima je dopunjena nova verzija filma), za nešto više od godinu dana, a u razmaku od manje od jednog meseca, biti mrtvi, i da će muzika sa najviše istine i siline u 1969. biti muzika The Rolling Stonesa; “Gimme Shelter” i “You Can’t Always Get What You Want”

Dušan Lazarević

57