Ритам

neizbežan je i kod Barbre Strejsenđ, aktiviste demokratske stranke, čija je ekranizaciija romana “Princ plime” u očima kritike prošla mnogo bolje nego njen “Jentl”, što i nije bilo toliko teško. Posle “Običnih Ijudi” i “Rata za polja pasulja u Milagru” Robert Redford se odvažio na još jednu priču o humanizmu okrenutoj svakodnevici malih Ijudi, pod naslovom “Reka uspomena”. Posle nje bismo vrlo verovatno mogli da očekujemo još Redfordovih režija, s obzirom da se sve manje pojavljuje ispred kamere, a i tad pod vođstvom dikutabilnih rediteljsko-scenarističkih ličnosti. Socijalni momenat je vidljiv i u rediteljskim htenjima Roberta de Nira, koji je sa svojim “A Вгопх Tale” dao razvučenu sliku nižih slojeva Italo-amerikanaca u pedesetim godinama, u doba kadaje u Bronksu još bilo belaca. Isto tako, Edi Marfi sa svojim neuspelim “Harlemskim noćima” prikazuje ono doba kada je u Harlemu bilo još nekog osim “braće”, pokušavajući da uspostavi nit cmačkog humorističko-satiričnog pristupa angažujući, pokraj sebe, dvojicu svojih preteča na tom polju, Ričarda Prajora i Reda Foksa. Polno-socijalni momenat nije toliko nametljiv ali je prisutan i u rediteljskom debiju Džodi Foster “Little Man Tate”, o sukobu majke i psihologa oko mlađahnog “vunderkinda”. Bavljenje američkim društvom pre nego pričom vidi se i kod Denija de Vita, koji je posle “Baci mamu iz voza” snimio satiru “Rat ruža” (glupog li prevoda!) i biografiju kontroverznog sindikalnog vođe Džimija Hofe, pod, razume se, naslovom “Hofa”. Arsenio Hol je, kao producent, angažovao Morgana Frimena kao reditelja za film koji posredno ima američku problematiku za temu, iako se radnja filma “Bopha!” dešava na jugu Afrike i govori o problemima cmog policajca. Reka de nirovskih uspomena teče i u filmovima Džona Tortura “Mac” i Bilija Kristala “Mr. Saturday Night”. Prvi ima socijalnu tematiku, sa upravo genijalnim reklamnim sloganom na plakatu; “Postoje dva načina. Pravi način i moj način. Na kraju oba izađu na isto”. Drugi se bavi životom klupskog zabavljača. Neki su se okušali u komediji, držeći se svog domena sa manjim (Emilio Estevez: “Men At Work”) ili većim (Bil Marej: “Quick Change”) uspehom, ili namenskim rimejkom namenskog filma, kao Arnold Švarceneger sa “Christmas in Connecticut” Piter Godfrija iz 1945-te, odnosno oslobođeni prevelikih ambicija, kao Denijel Štem sa “Rookie of the Year ’. Pisci-glumci? Tu se dramski pisac, filmski reditelj i scenarista Dejvid Memet pokazao kao mnogo skromniji nego njegov suparnik Sem Šepard, barem što se pojavljivanja na ekranu tiče, te ga zbog njegove kratke pojave u “Crnoj udovici” Boba Rejfelsona ne možemo svrstati u glumce. Ali Šeparda možemo,te je on snimio dva filma kojima u ovoj prilici ima pomena: “Far North” i “Silent Tongue”, oba bez većih reakcija javnosti. Za televiziju je Dajana Kiton snimila film “Wild Flower” ali nama je poznatija kao režiser po svom radu na dve epizode u serijalu “Tvin Piksi”, koje, ruku na srce, spadaju u enigmatičnije odnosno konfuznije, kako vam drago. Za isti medij snimala su, kao režiseri, još dvojica istaknutih i uspešnih glumaca. Radi se o šest srednjemetražnih filmova u serijalu “Fallen Angels”, u kojem su dve epizođe potpisali Tom Kruz

i Tom Henks. O Stivenu Sigalu je u prošlom “Ritmu” pisao u svom dnevniku Kapetan Kuka, a o Gibsonovom “Čoveku bez lica” će na ovim stranicama uskoro sigurno biti reči. Sada vredi pomenuti da je Mel Gibson, kao režiser, pokazao mnogo manje ego tripa no što bi se to, sudeći po delima njegovih kolega, moglo pretpostaviti. Šon Pen je za svoj film “Indian Runner” uzeo kao predložak pesmu Brusa Springstina “Highway Patrolman” sa albuma “Nebraska”, i pošteno, na početku odjavne špice, svoj film posvetio svojim uzorima, međukojima su Džon Kasavetis i Hol Ešbi. Robnert Benjini je sa svojim “Johnie Stecchino” potukao sve rekorde domaćeg filma na italijanskom tržištu, a “Kao voda za čokoladu” meksičkog glumca i reditelja Araua je proglašen za najbolji latinoamerički film “svih vremena”. Za Keneta Branu izlišno je navoditi uzore, pošto on svoju karijeru gradi ne više na posveti, nego na imitaciji svog velikog uzora, i kako bi sam želeo, prethodnika, za čijeg naslednika ga je britanska pozorišna kritika proglasila. On to primenjuje i na filmu, te mu je “Henri V” debi, kao i Lorensu Olivijeu, a “Dead Again” treba da uspostavi vezu sa “Rebekom”, zna se čijom. “Peter’s Friends” i “Much Ado AboutNothing već predstavljaju vezu Brane sa Branom, umesto sa Olivijeom. Nije izvesno da li će producentski trend odnosno glumačka moda, pustiti korene. U Holivudu je nekada normalan putdo rediteljske stolice vodio od scenariste, montažera, majstora za specijalne efekte, pa čak i od frizera, kao što je bio služaj sa Džoelom Šumaherom, što će reći da je gotovo svako sa dovoljno upornosti i talenta (tim redosledom) mogao da se baci na režiju. Sa glumcima je to manje verovatno. Retki su oni koji su svesno okačili rukavice o klin našavši sebe u drugom domenu, i to sa zasluženim uspehom, poput Peni Maršal. Sujeta, hir, neostvareni san, težnja ka bogatijoj biografiji, ulaganje u penzioni fond sticanjem znanja za dane kada slava prođe, želja da se kaže nešto što se radom kod drugih reditelja ne može izneti, pribavljanje prednosti u budućim raspravama sa rediteljem, pokušaj da se bude nešto drugo u privatnom i profesionalnom životu Ijudi koji sebe ostvaruju prikazujući nekog drugog sve su to nedovoljni razlozi da bi producenti nekome poverili drugu šansu ako prva nije bila iskorišćena. Osim ako se iz rediteljske stolice ne uskoči u producentsku fotelju.

Boško Milin

63