Ритам

pripovedačke tehnike, Dick je ipak uvek, na gotovo neuhvatljiv način, izlazio kao pobednik u svojim nenadmašnim finalima, u kojima se izobličenje i rastakanje “realnosti” dovođilo do neslućenih granica. Gotovo da nema SF pisca koji svojom metaforom nije dubioznije rasklimatao žanrovski manirizam. I neslatkorečivi Stanislav Lem morao je da oda počast čoveku koji “... se služi degenerisanim molekulima koji su nekada imali sakralno-metafizičku vrednost odavno mrtve metafizičke tajne... Dicku polazi za rukom da unutrašnjost sajamskog šatora preobrati u unutrašnjost hrama, usled čega čitalac može doživeti katarzu.” Neobično afirmativna pohvala jednom “žanrovskom” piscu. Književnost je dugo već jedrenje kroz formu, stil i metaforu. Verovatno od svojih početaka. Najveći pisci, pa čak i oni koji su se samo obogatili, ne kriju svoj licemerni narcizam kada je njihov talenat u pitanju (“božiji dar”, prim.aut). Ono o čemu pišu i ono kako pišu biće ono što će ih proslaviti ili raskrinkati. Žanr (da ponovim po ko zna koji put) je tu hendikepiran već u startu. Ako je jedna napisana budućnost ili izmišljena prošlost plod jeftinije inspiracije, onda neka zaista tako i ostane. Međutim teško bih mogao da se složim sa nekim ko bi pokušao da mi dokaže kako je Dick, nakraju, ipak isključivo SF autor. Već neko duže vreme, naimne, smatra se da su “Tri stigme Palmera Eldriča” (“TheThree Stigmata ofPalmer Eldrich”, 1965) konačna priča o drogi, daje “Übik” (“Übik”, 1969) ultimativno svedočanstvo o smrti, daje “Svet suprotan kretanju časovnika” (“CounterClock World”, 1967) najzanosnija pripovest o vremenu, a da je “Sanjaju li androidi električne ovce” (“Do Androids Dream of Electric Sheep?”, 1968) najuspešniji epitaf robotima. Pa ipak, Dick je u teoriji ostao samo SF zvezda. Da li možda samo zbog toga što je i on bio iluzija? PLBOMAZAM STVARNOSTI WELTANSCHAUUNG je pojam sakojim su se sledbenici postformalističkih poetika trudili da objasne reflektivna iskustva saznanja, određena kroz tradicionalne vrednosti. Ne zna se, zapravo, šta tačno znači, ali se kroz muljevitu nesigumost svojih tvoraca može iscediti nešto što bi glasilo “pogled na svet’Njime su se koristili, s početka veka, svi koji nisu znali kako da nešto razumeju, a najpoznatiji je onaj slučaj sa Joyceovim “Uliksom” koji je, neplaniran i preuraden, izmakao kritičarskoj kontroli. Žanrovska umetnost nikada nije imala sličan problem. Njoj je uvek bilo dozvoljeno sve, pa i geniji. O njihovom priznavanju, razume se, nikada nije bilo reči. U poslednjem “pevanju” svoje “odiseje”, Moebiusov John Difool se susreće sa Bogom (“tvorcem prvobitne svetlosti, vremena i prostora”) koji ga upućuje nazad, u sećanje, Jason Tavernier, junak Dickovog romana “Tecite suze moje, reče policajac” (“Flow Му Tears, the Policeman Said”, 1974), umire u bolnici od “skolične fibroze” jer nije uspeo da se seti. Njihove “realnosti” morale su pronaći svoj put, Dick je sve svoje halucinantne romane napisao pre nego što je probao “teške droge”. Umro je ugušen njihovom destruktivnom magmom. Njegova zaprepašćujuća mašta nije uspela da se izbori sa zadatom “realnošću”. Moebiusovo remek-delo, minijatura “Čovek koji pada” predstavlja čoveka koji kroz sulude i neočekivane table stripa latlentno propada kroz različite svetove, da bi se na kraju zaustavio na nekom pustolikom tlu. Onoga trenutka kada ga je dodirnuo pretvorio se u atomsku eksploziju. Philip K.Dick nije mogao da izađe iz naličja ogledala jer njegova snaga tu slabost jednostavno nije mogla da podnese. Ko zna kroz koliko svetova će morati još da padne, ne bi li se konačno pretvorio u prasak. A onda, iluzije više neće biti. Igraćemo školice: jen’, dva, tri...

Dušan Ristić

kod Skupštinc KIOSK KNJIŽARA ANTIKVARIJAT KNJIGE 671-804