Ритам

FILM

BELLE EPOOUE Španija 1993. Reditelj; Fernando Trueba Igraju: Panalope Cruz, Miriam Diaz Aroca, Gabino Diego, Fernando Fernan Gomez, Michel Gaboru, Ariadna Gil, Maribel Verdu lako osvajač “Oskara zanajbolji strani film”, dakle titule koja je oduvek više opterećivala nego preporučivala određeno delo, ostvarenje “Belle Epoque” španskog reditelja Fernandoa Truebae je, bez sumnje, jedno od kapitalnijih iznenađenja tekuće bioskopske sezone, rad odmerenog, sigumog i veštog autora koji produbljuje veru u vitalnost evropske kinematograflje. Savremenik mnogo izvikanijih i ekscentričnih zemljaka Almodovara i Lunea, Trueba je karijeru započeo kao filmski kritičar, a zanat pekao radeći paralelno i na filmu, i na televiziji, i u pozorištu, zaokružujući životno i rediteljsko iskustvo u sasvim različitoj poetici, utemeljenoj na klasičnom i tradicionalističkom poimanju sedme umetnosti. I kako to obično biva, posle otkačenosti, provokativnosti i originalnosti po svaku cenu, kao i posle gotovo histerične zainteresovanosti ostatka sveta za moderni španski film, došlo je vreme da reč dobiju i drugačiji, smireniji i suptilniji stvaraoci, došlo je vreme da Femando Trueba pokuša šta može i ume. Jednostavna, mala priča smeštena u osvit tamošnjeg građanskog rata 30-tih, “Belle Epoque” nalazi glavnog junaka u mladiću dezerteru koji bežeći od nevolja dobija utočište na seoskom iraanju ostarelog i usamljenog slikara, da bi potom - sa dolaskom starčeve četiri odrasle i slobodne kćeri iz Madrida - uleteo u komplikovanu i duhovitu mrežu emotivnoseksualnih dogo dovština. Strpljiv i precizan pripovedač, Trueba slobodno prepliće više narativnih pravaca, istovreraeno marljivo oplemenjujući atmosferu kratkim i efektnim izletima u političku realnost zemlje kroz lokalne sukobe

seoskih republikanaca, rojalista, klerikala, levičara i desničara. S druge strane, evidentno jače inspirisan italijanskim autorima nego vlastitim, španskim prethodnicima, Tmeba muškoženske odnose i centralnu temu filma seks, sagledava u komediografskom, a ne patološkom ključu, u pravilnoj želji da potrebnu mem žestine dobije iznad idealizovanja, a ne ispod problematizovanja ere koju vaskrsava. Daleko od žanrovskog čistunstva, “Belle Epoque” je film koji sasvim relaksirano barata komedijom kao idejnom ili stilskom odrednicom, lako varirajući njene različite pojavne oblike, u rasponu od vodvilja i burleske do satire, ironije ili cmog huraora. Na ovaj način Traeba i njegova odlična glumačka ekipa su oslobodili sebi dovoljno prostora u kom su mogli posegnuti za najrazličitijim kreativnim sredstvima i rešenjima bez opasnosti da preteraju, i da eventualno odlutaju u večito kontraproduktivnu parodiju. Nešto kao ovovekovni “San letnje noći”, sladak i gorak, ali i smešan i tužan odjednom, “Belle Epoque” mnogo čime asocira na aktuelni, jugoslovenski građanski rat, jasno upozoravajući da će njegov kraj doći tek onda kada mržnju prekrije osmeh, bes potone u suzi, a očaj preraste u nadu. ** * *

Aleksandar D. Kostić

ZEMLJA SENKI (Shadowlands) Velika Britanija 1993. Reditelj: Richard Attenborough Igraju; Anthony Hopkins, Debra Winger Priznajem da sam sa velikim predrasudama, a ne otvorena srca, otišao u bioskop da gledam poslednji film sir R. Atenboroua “Zemlja senki”. Za predrasude je kriv sam autor koji je svojim skupim i spektakulamim filmovima tipa “Nedostižni most”, “Gandi” ili “Čapliri’, gradio rediteljsku karijem bez izrazitijeg ličnog pečata. Međutim, odgledavši ovu knjišku melodramu punu istine, bola i Ijubavi po ko zna koji put sam uvideo da su predrasude najlošija Ijudska osobina. Po atmosferi, karakterima i značaju, film ovog engleskog sira može se porediti sa “testamentnim” filmom Dž. Hjustona “Mrtvi”. S tim što bih voleo da ovo ne bude i poslednji film R.Atenboroua. Atenborou je za ekranizaciju izabrao dramu VVilliama Nicholsona koji je ujedno i napisao scenario. Ovim izborom Atenborou se na planu forme vraća konzervativnom i tradicionalnom engleskom pristupu favorizovanja književnih i pozorišnih dela. Ali, za razliku od često hladnih i sterilnih engleskih drama Atenborouv nam nudi sadržaj pun topline koji je put u magičan svet Ijubavi. Na tom putu Ijubavi susreli su se sredovečni, i do tog susreta sam sebi dovoljan, oksfordski profesor i pisac Džek (Hopkins) i otvorena i beskrupulozna američka spisateljica Grešen (D. Winger), koja boluje od neizlečivog kancera. Na taj način suštinsku ali i pre svega sudbonosnu ulogu u sadržaju ove melodrame igra Ijubav. Toliko fatalna i nesrećna da kada je junaci konačno ostvare ona takođe postaje deo bola. Referentni putokaz za prethodno rečeno je scena u bolnici kada Džek saopštava Grešen da

69