Ритам

Duboko sam u sebl, ali ću izaći nekako Ono što celu priču o duhovnoj vezi ove ploče i Cobainove smrti čini uverljivom leži ipak, preu Voungovoj prošlosti, nego sadašnjosti. Svi rai koji smo još tokom sedamdesetih slušali one njegove najturobnije ploče iz te decenije, sa Cobainovom dramorn smo se savršeno podsetili Youngovog beskonačnog revolta sa kojim se nosio puna tri albuma iz tog vremena. Učestale smrti bliskih prijatelja, rođena đeca obolela od cerebralne paralize, neprekidni problemi sa sopstvenim zdravljem... sve su to već opšta mesta kad je Young u pitanju, Ali, ono što se stalno zaboravlja je da su njegove tadašnje pesme bile prožete rezignacijom u kojoj se direktno svetio novinarima, bogatim pop i rock zvezdaraa, svima koji su činili "javnost". Skoro opsednut potrebom da povuče razliku između biznisa i onoga što je on sam, stvarni Neil Young, snimio je “Tonight’s The Night”, na kojoj je jedina tema bila divljački bol i nemogućnost da se ikad otkloni, pa “On The Beach”, na kojoj je bol već stalno stanje svesti a slom neotklonjiva prošlost, i konačno LP “Zuma”, gde je u toku pomirenje sa bolom kao sastavnim delom opšteg toka stvari. Niz dug par godina, prokletstvo koje traje i danas. Na nekoliko pesama na njima, Young cele pasaže posvećuje svom bežanju od javnosti i onih koji ga übijaju “poznajući ga”. Slično Cobainu, dugačke cinične opaske, pa i fascinacija übijanjem rock zvezdi (“Revolunon Blues”), skrivale su totalan rascep izmedu prave ličnosti i uloge koju svakodnevno treba igrati. Young samo nije poverovao da ga razara muzika koju pravi, odnosno Ijudi koji su mu je uzeli, da bi napravili posao od nje. Bez obzira na nas cinike, Cobain upravo u ovo jeste verovao, i to ga je dokusurilo. Ako to nije podsetiloYounga na njega samog, onda ne znam šta je. A poznato nam je da Young još nije propustio priiiku da se, na svakoj raskrsnici puteva, obrati u međuvremenu narasloj publici госк muzike. Kad su prošla vremena detinjaste hippy razigranosti, kad su se potom završile noćne more i gorki dani one džinovske praznine kojaje kao posle rasturene žurke zauzimala sredinu sedamdesetih (a u kojima su neki prijatelji zauvek ostali), malo ko od naglo opamećenih i obogaćenih preživelih rock zvezda je išta imao da kaže nekom mlađem ko se upravo uključio u rock’n’roll. Većina ih je polako podlegla “claptonizaciji”, to jest dizajniranju sebe i svoje muzike, tako da je samo podsećala na ono što je bilo nekad, u razbiaženoj formi, pogodnoj pop publici. Ko bi i zašto vodio računa o tamo nekom slinavom klincu koji sebe zove, pazi bogati, Johnny Rotten ("Truli Joca")? Sve smo to videli hiljadu puta, i ne bi nas začudilo da vidimo da se sve to dešava i najnovijoj generaciji, koja se uglavnom odaziva na magične reči kao što su Seattle, "američko", "nezavisno", i slično. Young, priznati "deda grungea", zbog svoje uloge večnog otpadnika od trendova, kad je već postao ime u koje se svi u rock'n'rollu kunu, morao je da poruči poslednju stvar, pre nego što dođe vreme da konačno i sam sretne te anđele.

Naci cu mesto gde nikog nije briga ko sam Mora da je bilo nekog ozbiljnog razloga zaNeil Vounga, koji je u svako doba mogao da nastavi sa pravijenjem umivenih country pločica, sa više ili manje srca, teje na ploči “Rust Never Sleeps” 1979., kadje bilo jasno da je i sa punkom gotovo, baš on prvi pravio od Јоћппу Rottena novi rait u rock'n'rollu. Mnogo pre toga, nešto mora da ga je nateralo da na vrhuncu komercijalnog uspeha, posle ploče “Harvest”, objavi 1974. album “Tonight’s The Night” sa koga se čemer i bukvalno cedio, akoji je ceo bio jedna velika posveta umrlima odpreviše hippy sna (san je san, a smrt je stvarna). Mora daje bilo nekog razloga zašto je, opet, posle smrti Cobaina, naslovio verovatnu pesmu za njega, “Spava sa andelima”, i po njoj nazvao ceo ovaj čudni album. Jedini razlog, za Younga dovoljno izazovan i pravi, mogao je biti pokušaj da se neko na nešto upozori. Cela ploča govori iz iskustva, pa tako i ovaj deo posvećen Cobainu i Courtney Love, kroz neki primer daje priliku da shvatimo nešto o životu. Ovo još bolje ilustruje mnogo mračnija pesma kao što ie "Drive Ву" u kojoj u nekom uličnom puškaranju slučajno gine nepoznata devojka (ovo jeste napisano po stvarnom dogadaju). Kao i one velike soul ploče iz kojih se može učiti o plemenitosti i vrlini, Voungov poslednjt album predstavlja skup jednostavnih moralnih pouka i otvorenih pitanja čoveka koji je možda nešto i shvatio, Suočen sa dvosmernim ogledalom (u "Prime Of Life"), odnosno krajem života, Young se, pomiren sa sobom, oprostio od nas napravivši inventar svega što uznemirava i svega što pruža nadu. Uznemirava svašta, samo Ijubav pruža nadu. Dovoljno upozoravajuće? Neobično je, ali dvadeset godina kasnije, opet je Young taj koji sam skuplja krhotine jednog sna koji nikad do kraja nije bio dosanjan. Ono što je hippy generacija dugovala generaciji X, bio je upravo Neil Young. Na kraju se opet neće znati da li je tu ikada i bilo nekakvog sna, da li je ta priča o iskrenosti i pravim osećanjima bila ikada ispričana. Više nego ikad, pop kultura se zasniva na nostalgiji i melanholičnom podsećenju na ono štaje bilo. Neil Youngje, istovreraeno, sentimentalno sećanje na rock’n’roll i lice današnjeg rock’n’rolla. I još nešto. Izgleda đa je ovde negde blizu i kraj rock’n’rolla kao muzike koja se obraća tebi lično i govori o tebi ili u tvoje ime ono što ti osećaš. Ljudi ne slušaju muziku na isti način kao nekad i veliko je pitanje da H će im uskoro biti prihvatljivo nešto u šta je potrebno toliko se uneti osećanjima, Kojim osećanjima? Nove ploče biće interaktivni audiovizuelni spektakli koji će istovremeno pokrivati više raznih žanrova - priličnoje izvesno da će se cela popularna kultura izmeniti iznutra, a sa tom promenom će nestati potreba za mnogim stvarima, Naravno da Neil Young može da napravi CD-I na kome će biti ono što je bio i do sad. Naravno, ali suština se promenila, a ovakve ploče se više neće praviti. Možda je ovo, za duže vreme, poslednji put da neko iz rock’n’rolla ima da kaže nešto od opšte važnosti. Stvarni kraj poglavlja.

Dragan Ambrozić

41