Ритам

VODIČ KROZ CRNAČKI FILM

DUGO PUTOVANJE KUĆI

А ко u celuloidnim 90-tim zaista postoji ili, pak, uopšte i ima smisla tragati za bilo kakvim istinskim kinematografskim fenomenom, onda ga je moguće pronaći samo i isključivo u uzburkanim vodama CRNOG ili, terminološki još preciznije, CRNAČKOG FILMA. Radi se, naravno, o jednom čitavom pokretu, produkciji ili kinematografiji koja je iz podzemlja i duboke alternative polako i sigumo dogurala do vrhova kultumog establišmenta, strogo poštujući nametnut ili samoproklaraovan, svejedno, princip po kojem se sve zasniva na ostvarenjima koja za cmu publiku kreiraju cmi reditelji, scenaristi, kamermani, kompozitori, glumci, kao i drugi potrebni umetnici i tehničari. Da li je u pitanju nova, originalna i savršeno autohtona autorska poetika, ili je možda po sredi raskošno pakovanje za staru civilizacijsku boljku zvanu rasizam, ili se - najzad - iza teških reči, opservacija, koncepata i dijagnoza ipak skriva samo razumljiva potreba višestruko razvijene umetnosti, kakva je ova filmska, da u svom novom veku pronađe neophodnu svežu krv i sveže ideje, presudiće vreme, upomi kritičari i sam globalni auditorijum, ali je već sadajasno da se radi o pojavi kojoj po silini, inspirativnosti, autentičnosti, pa i komercijalnom efektu nema premca u savremenom svetskom filmu. Danas, kada i najpovršniji poznavaoci bioskopskih zbivanja ekspresno razaznaju imena kakva su Spike Lee, John Singleton, Bill Duke, Mario van Peebles, Reginald Hudlin, Matty Rich ili Ernest Dickerson, zvuči gotovo neverovatno daje Griffithov “The Birth of aNation” (1915), jedno od temeljnih remek-dela sveukupne kinematografske baštine istovremeno i rasistički manifest par excellence koji je tek minulog leta dobio dozvolu za video eksploataciju u Velikoj Britaniji, pa onda da su - naprimer - pre samo nešto više od šest decenija vodeće obojene filmske zvezde bili minstreli, dakle belci premazani debelim slojem imalina koji zabavljaju puritansku publiku (vidi Ala Jolsona u legendarnom ostvarenju “The Jazz Singer” iz 1927), ili da je uprkos znanoj crnačkoj sklonosti ka estradi i svim oblicima

javne zabave - Američka filmska akademija prvi put priznala da i oni postoje tek 1939. godine kada je u neverovatno liberalnom iskoraku dodelila svog “Oskara” gospodi Hattie McDaniel za epizodnu ulogu dadilje u večnom filmu “Gone With the Wind” Victora Fleminga, ali i da je - najzad - bilo potrebno da prođe još pola veka da bi Euzhan Palcy potpisala “A Dry White Season" (1989) i tako postala prva cma žena reditelj u vreraešnom Hollywoodu. Svaki od ovih proizvoljno odabranih i poređanih podataka nesumnjivo svedoči o kontinuiranom i maksimalno otežanom duhovnom, fizičkom ili kreativnom prisustvu crne rase u gigantskom segmentu industrije pokretnih sličica, a ipak slabo ili nikako ne upućuje na aktuelno stanje stvari, odnosno na činjenicu da u poslednjih pet-šest sezona svaki ozbiljan filmski producent u svakoj ozbiljnoj mejdžor, mini-mejdžor ili nezavisnoj kompaniji uz celularni telefon obavezno poseduje i bar jedan crnački film u nekoj od faza proizvodnje, da su - dakle - takvi projekti postali neka vrsta prestižnog statusnog simbola, i da ih

52