Ритам

krila inteligentna, osećajna ali i duboko rezignirana osoba koja je znala da se muzikom svet ne može promeniti. Oliver Stone nas svakim svojim filmom uverava u suprotno (za nezamislivo bolji rezultata sa slićnom temom vidi "Bird", Clint Eastwooda). Ako će ovaj film po nečemu i ostati upamćen to će biti po fascinantnoj sličnosti Morrisona i Kilmera, koji je sjajno odgovorio na prevelike rediteijske zahvate u koncepciji ovog kompleksnog lika, i na taj način još jednom pokazao da je jedna od najneiskorišćenijih zvezda u Holivudu. Po ko zna koji put kada je u pitanju Oliver Stone raoram opravdano zažaliti nad odlaskom sjajnog scenariste ("Conan", "Scarface", "Year of the Dragon") i potonjim dolaskom aljkavog reditelja. * *

Goran Mijailović

PETPARACKE PRICE (Pulp Fiction) SAD, 1994. Reditelj: Ouentin Tarantino Igraju: John Travolta, Samuel L. Jackson, Tim Roth, Uma Thurman, Bruce VVillis, Amanda Plummer, Christopher Walken, Harvey Keitel, Ouentin Tarantino Sigumo centralni događaj kompletne ovogodišnje bioskopske sezone, film "Petparačke priče” mladog američkog reditelja i scenariste Kventina Tarantina je - što se domaćih distributera tiče - definitivan dokaz da ipak dolaze neka bolja vremena, dok je za američku, pa i svetsku kinematografiju uverljivapotvrda da ovaj stvaralac izrasta u njihovu motornu snagu. aza samog Tarantina veliki korak napred, ka mogućem ispunjenju njegovih autorskih snova. Aktuelni kanski pobednik, premijerno predstavljen našoj publici praktično istovremeno kad i ostatku planete, “Petparačke priče” su delo esejističkih, filmofilskih pretenzija, racionalan zbir iracionalnih poetskih i konzumentskih Tarantinovih strasti, dakle pre festivalski, kritičarski i posvećenički adut nego široka komercijalna meta. Zamišljen i izveden kao svojevrstan omnibus tri međusobno povezane priče iz gangsterskog railjea, sa agresivnim prologom i epilogom, Tarantinov film se već i formalno deiirnično udaljava od njegovog izvanrednog prvenca “Reservoir Dogs” (1992), i zajedno sa dva scenarija koja su mu - u međuvremenu - relizovali drugi reditelji (“True Romance” i “Natural Born Killers”) upozorava na rastuću silinu i obim Tarantinovih kreativnih mogućnosti. Ako se za pomenuti niskobudžetski i nezavisni debi možereći da se bavi situacijomu kojoj je jedan žanrovski, pa i civihzacijski mit većrazvaljen, i daje iz takvih ruševinaTarantino stvorio film kojije na mnogo naćma blizak kataklizmičnosti avangardnog teatra, dotle je skuplje i produkciono složenije ostvarenje “Petparačke priče” svesno pomereno bliže tradiciji američkog angažovanog filma i tretira intelektualno jednostavniji koncept razgrađivanja istog tog mita, ne libeći se dautu svrhu posegne čak i za krutom ironijom ili nepotrebnom parodijom. Dete populame, pa samira tim i petparačke kulture, čovek koji sa jednakom IjubavJju govori o zaboravljenim TV serijalima iz pro.šlosli, kungfu herojima i francuskom filmskom “novom talasu”, uspešno nastojeći da u svom opusu kroz kombinaciju prizemnog i uzvišenog dođe do umetnički prestižnog elitizma, Tarantino je - uprkos očitim i brojnim uzorima i uticajima - izuzetno originalan i zanimljiv autor. Godarovski vizuelno asketizovane i altmanovski zapričane, “Petparačke priće” su delo koje pokazuje da ga u ovoj tazi više od efikansog pripovedanja interesuju slo-

jcviio.st karaktcra, poigravanje bgraničenjima tilraskog dijaioga, kau i začudnost situacija u koje uranja vlastite junake, i da mu je pomeren, a opet komunikativan smisao za humor u ovom trenutku glavno scenarističko i rediteljsko oruđe. U tom smislu, jasno je zbog cega je Tarantino - s jedne strane - reditelj oko kog se i bukvalno otima masa glumaca “sistemske" i one druge, plodotvornije vokacije, nalazeći u predlošcima koje stvara prostor i slobodu najvišeg reda, kao i zašto - na drugoj strani - fama koja ga prati raste iz dana u dan, iako - na onoj najbitnijoj, trećoj strani - stoji uverenje da su “Petparačke priče" zbog idejne prezasićenosti, stilske atrofiranosti i opšte neumernosti ipak slabije od očekivanog. Jer, kada nakon dva i po korisna bioškopska sata “Petparačkih priča” izrečenim vrlinama dodate nekolicinu sjajnih i upečatljivih gegova i impresivni naturaiizam koreografisanog nasilja, pa potom suprotstavite takve utiske onim drugačijim, koji svedoče o određenoj monotoniji i zamoru koje u gledalištu - takođe - proizvodi ovaj filrn. i kada najzad priznate satni sebi da je distancirana Tarantinova podsmešljivost prema sopstvenim plaćenim übicama, propalim bokserima, narkomanima i ovejanim mafijašima povremeno bila i prejaka ili neukusna, onda se i konačan rezultat koleba i kruni, ostavljajući vas - zajedno sa Tarantinom - negde na sredokraći između genijalnog i nrštavnog. * * *

Aleksandar D. Kostić

GRAD RADOSTI (City of Јоу) Velika Britanija-Francuska, 1992 Reditelj : Roiand Joffe

Igraju: Patrick Swayze, Pauline Collins, Om Puri, Shabana Azmi, Art Malik "Grad radosti" je četvrto ostvarenje reditelja koga već poznajemo kao autora tako izvikanih filmova kakvi su bili "Misija" i "Polja smrti". Tri pomenuta fdma se nižu na istoj ideji nužnog sukoba dve civilizacije, pa čine u autorskom smislu konzistentan opus, iako kvalitet od jednog ka drugom osetno opada, Ovaj film, kao i prethodni, pruža genezu američkog kvazi-dobročinstva u obliku potčinjavanja uz saglasnost potčinjenog. Radi se o savršenom zločinu ili sindromu nerazvijenih i zemaljau razvoju (uostalom i svih ostalih), koje nužno i prilično neprimetno padaju pod političkoekonomsku zavisnost od Amerike. Automatski, religija i kultura kao stožer nacije postaju najugroženije i po pravilu neodbranjive. Identitet takve nacije biva uništen. Mesto događanja je Kalkuta, još jedna od Joffeovih civilizacijskih zabiti, a unutar nje, naselje gubavih i siromašnih po imenu Grad radosti, koje biva pređ nama hirurški ogoljeno. Rediteljski proćitana priča, po romanu Dominique

Lapierre, teče ovako... Sve će biti elegantno izvedeno. Predstaviće se kao lekari za vašu gubu i übeđivaće vas da su vam potrebni do onog trenutka dok ih ne budete molili da vam pomognu. Sagradiće vam bolnicu, ali sakriće da im је cilj lećenje vlastitih frustraeija i bolesnih ambicija, i bićete im zahvalni. A nikada nećete shvatiti da ste psihički zdraviji i jači od njih, pored sve svoje fizičke osakaćenosti... Joffe dakle, pokušava da otvori oči slepima iz vizure engleskog reditelja evropske provinijencije, zainteresovanog za fenomen američkc ckspanzije. Tako, kao odgovor na uglađeni imidž američkog filma, Joffe svoju estetiku gradi na neestetičnom, a egzotično traži u nakaznom, te svima koji jedu kolače umesto stvarnosti, usta puni gorčinom. Za to vreme, likovi su izgubljeni u događajima, pušteni da stihijski delaju, gube motivaciju i prave dramaturški haos, kojim biva srušena strpljivo građena ironijska distanca na globalnom planu, sa svim svojim potencijalnim kvalitetima evropske sofisticiranosti. Razlog tome je, naravno, nepostojanje američki čvrste i zanimljivepriče. **

Ana Lasić

67