Ритам

RECENZIJE FILM

TUMBSTON (Tombstone) SAD, 1993. Reditelj: George Cosmatos Igraju: Kurt Russel, Val Kilmer, Povvers Boothe, Michael Biehn, Sam Elliott, Dana Delany, Joanna Pacula, Billy Zane, Chariton Heston, Robert Mitchum Bilo je više nego logično pretpostaviti kako će plima novih vestema kad-tad dogurati i do Tumbstona, jednog od ključnih toponimau istoriji i mitologiji poznatog Divljeg Zapada. Čuveni OK Koral, braća Erp i Dok Holidej na jednoj i

banda braće Klenton na drugoj strani, zakon i bezakonje, kao i pitanje konačnog uspostavljanja civilizacijskog poretka, doživeli su tokora ovog veka bezbroj manje ili više uspelih literarnih i kinematografskih tumačenja, bivajući - kao, uostalom, i svi drugi mitovi - uvek prilagođavani trenutnim ideološkim i estetskim prilikama. Ali, ako je - na primer - bumim 70-tim mnogo više odgovaralo preispitivanje ambivalentnih kultova oličenih u odmetničkim figurama Džesija Džemsa i Bilija Kida, nema nikakve sumnje da su odvažni Erpovi pravi heroji za neokonzervativne i ultrakomercijalne 90-te, što i potvrđuju dva paralelna visokobudžetska projekta na tu temu u koje su simultano ušli Hollywood Pictures i Warner BROS. Ovi prvi su bili brži. lako "Tumbston" zatiče braću Егр penzionisane,

nalickane, priženjene i rešene da, bez zvezda na reverima, pošteno steknu nešto novca za mimu starost, novi grad i senke prošlosti vuku ih u drugora pravcu. Centralni lik filma je - naravno - Vajat Erp, a drama izvire iz sukoba konformizma i morala i etike u njemu samom, pa je u o dnosu na jednodimenzionalnu odlučnost Morgana i Virdžila, kao i na modemu, hipersenzitivnu autodestruktivnost Doka Holideja (u fantastićnom tumaćenju Val Kilmera), on u većem delu priče kukavićki zamišljen i kolebljiv. Međutim, onda kada eksplodira, kada moral opravdano progovori jezikom oružja, i kada etika postane osveta, "Tumbston" biva ono što jeste: krvavapovest o poslednjim velikira otpadničkim bandamau osvit novog veka. Otvoreno vezan za tradiciju žanra prisustvom kinematografskih legendi kakve su Hari Kari, Čarlton Heston, Robert Mičam i direktor fotografije Vilijam Frejker.'Tumbston" je započet kao kompletan autorski poduhvat početnika Kevina Žara, da bi ga tokom snimanja zamenio efikasniji, bezlićni i rutinirani DžordžKosmatos. Fragmentamost i povremena zbunjujuća eliptična skokovitostu naraciji i razvoju likova svakako je posledica baš ovakvog sticaja produkcionih okolnosti, pa nije ni ćudo što se "Tumbston" - i pored zavidnog vizuelnog rafinmana - koleba između epa i žurnala. Veliki, timski vestera sa ohrabrujućim vrlinama i golemim manama. "Tumbston" je još jedan dokaz da se ovaj fundamentalni žanr može zapostavljati, prezirati, transformisati ili zaboravljati, ali i da se - na svu sreću - nikada ne može uništiti. * * *

BOJA NOCI (Color of Night) SAD, 1994. Reditelj: Richard Rush Igraju: Bruce VVillis, Jane March, Ruben Blades, Lesley Ann Warren

Film "Boja noći" reditelja Richarda Rushaje prema iskazanoj distributerskoj ažurnosti i ekskluzivnosti - jedan od ključnih dokaza da mučni meseci totalne kultume izolacije ostaju definitivno za nama. Reklamiran kao svojevrsna kombinacija mekog pornića i tvrdog krimića, i premijerno prikazan u svetu svega desetak nedeljapre premijere kod nas, ovaj filmjejoš jedan u nizu pokušaja Bruce Willisa da povrati staru slavu i komercijalnu moć, ali su mlake reakcije američke i evropske publike i kritike dokaz da mu to ni ovoga puta nije pošlo za rukom. Kao i većina erotizovanih trilera, i Rushova "Boja noći" prilično otvoreno pokazuje da je stvarana pod višestrukim uticajem velikog Hitchcocka, odnosno da nema mnogo dilema u traganju za izvornim poreklom ove priče o seriji übistava unutar zatvorenog kruga koji sačinjavaju jedan.psihijatar i nekolicina njegovih pacijenata. Daleko od pokojnog velikana,

ali i od niza izuzetno uspelih epigona kakvi su - na primer - De Palma, Benton ili Verhoeven, Rush i Willis su zajedno načinili delo koje počiva na relativno ispravnim idejnim i narativnim premisama, ali mu površnost, jednodimenzionalnost i bezrazložna pretencioznost slično skorašnjem pokušaju Phil Joanoua pod naslovom "Konačna analiza" -jednostavno ne dozvoljavaju da oživi i da se razmahne. B arataj ući prvorazredn o zapalji vim kinematografskim materijalima kakvi su seks, napetost i nasilje, "Boja noći" se trudi da igra na davno obeležene tržišne karte, pa pada u gubitak ne samo zbog toga što nema snagu, mudrost i veštinu da ih poreda i poveže u skladan niz, već i zato što se svakim od nabrojanih elemenata bavi bez trunke suštinske inspiracije i hrabrosti. Nesumnjivo svestan kontraproduktivnog egzibicionizraa glavne glumačke zvezde svog ftlma, reditelj Richard Rush je nastojao da pronađe protivtežu u zamornom razlaganju prizora grupne psihoterapije ili u naivno sročenim duhovitim scenama policijskog inspektora, no tako je balast neuspeha samo udvostručen, a pripovedna, karakterna i motivacijska nedorečenost "Boje noći" dodatno eksponirana. lako kontinuirana fmansijska čudesa u industriji zabave sve češće stavljaju pod otvoreni znak pitanja dobarukus i zdrav razum miliona beslovesnih konzumenata, što se posebno odnosi na sve one situacije u kojima se istom tom puku nudi bilo kakav slobodniji iii golicav _ sadržaj, za Rushovu "Boju noći" se - srećom može reći da je ni strogo planirana kontraverznost nije spasila od übeđljivog poraza. Triler bez strepnje, erotika bez trunke emocija, ali i Bruce Willis koji se iz kozera pretvorio u pasmva tako su - u stvari - dobili ono što su i zaslužili.

Aleksandar D. Kostić

Aleksandar D. Kostič

THE DOORS SAD, 1991. Rediteij; Oliver Stone Igraju: Val Kilmer, Kyle MacLachlan, Meg Ryan, Frank Whaley, Kevin Dillon, Michael Metson "Као da je Jim baš od mene želeo da ovo uradim"-01iver Stone. Logika zbivanja rekla bi sledeće: iskoristivši dvadesetogodišnjicu smrti najvećeg rock'n'roll šamana (Morrisona) i očigledan revival muzike iz istog perioda (ovogodišnji VVoođstock nije slućajan), Oliver Stone nastavljasvoje opsosivno bavljenje tripoznim šezdesetima. Ali, navedena izjava reditelja filma "The Doors" - u stvari - najrečitije govori i najpreciznije određuje sumnjivo duhovno stanje u kojem se sam nalazi, Biografska priča o Jamesu Douglasu Morrisonu, lideru grupe The Doors, pokazuje svu šizoffeničnost najomiljenijeg (od strane američke filmske Akademije) i najvažnijeg liberalnog deteta novog Holivuda. Pokušaj vlzuelnog predstavljanja fantazraagoričnih pesničkih slika i bizamih duhovnih stanja Jima Morrisona, prerasta u vizuelnu kakofoniju u kojoj nesrećni gledalac jedva čeka kraj filma kako bi došao do preko potrebnog predaha. Opredelivši se samo za kontroverzne i opscene, a ujedno i najpoznatije, i od strane medija najeksploatisanije momente iz Morrisonovog života, Oliver Stone se pokazao i kao jedan od glavnih predstavnika kiča na filmu, izgleda ne shvatajući da se iza te žestoke, skandalima sklone Morrisonove maske