Родољубиве песме

Свештеника једног гоне Крвопије рода мога,

На неправду што | завико И у помоћ позво Бога.

На браћу се моју бедну Сручи сила и бес диже... У том болу стегох срце... Трамвај дање мили, гмиже.

Гужва овде, гужва тамо, Повезане Србе воде

Зато што су зажелели Трачак Сунца и Слободе.

Вара ли ме око мојег Стиснух јаче к срцу руку: Старца једног и младића Тирани немило туку.

Из гомиле глас заори: „Зар Србија да век живи, Аустрија била, прошла»! Удри, туци, сви су криви!“

У трен ока ја испадох Из трамваја у гомилу, Да бих како одбранио Окрвљену браћу милу:

— Та немојте људе тући, Ако Бога верујете! Криви ли су, правда има: Ваљда закон поштујете2