РТВ Теорија и пракса

Horasio Estaviljo

PRAVO NA INFORMISANJE I INFORMISANOST

Informacije o dogadjajima koji se odigravaju u svetu obično se primaju kanalima sredstava masovnog informisanja, deformisane od strane transnacionalnih sistema za skupljanje, obradu, analizu i distribuciju vesti (velike novinske agencije). Time su osporena dva prava koja nemaju nikakvog zakonskog oslonca i kojima se do sada nije pozabavilo ni jedno pravno telo, ali koja, bez obzira na to, smatramo da su od vrlo velike važnosti; 1. pravo naroda da bude objektivno informisan o dogadjajima koji se odigravaju u svetu, o stepenu napretka u drugim zemljama kao i o njihovim nadama i postignutom napretku u njihovom ostvarivanju, njihovim ciljevima i opcijama odabranim za njihovu realizaciju u različitim uslovima, o odbrani nacionalnog suvereniteta, o ideologijama i o prirodnim bogatstvima zemalja „trečeg sveta”; 2. pravo koje je, ili bi trebalo da bude neotudjivo svim narodima da kažu istinu o činjenicama i dogadjajima za koje su, bilo na nacionalnom ili medjunarodnom planu, zainteresovani, ili, pak, da izraze svoje slaganje ili neslaganje s njima. Da li je potrebno da podsećamo da svetsko javno mnenje gotovo nikada nema prilike da čuje glas naroda koji se bore za svoju nezavisnost, posebno javno mnenje razvijenih zemalja, upravo onih od čijih odluka u velikoj meri zavisi budućnost čovečanstva? Prema tome, da bi se ovaj glas mogao čuti, mora se ostvariti pravo na informisanje i informisanost, a, isto tako, moraju se emancipovati i sredstva masovnog informisanja u zemljama u razvoju. Zato se postavlja kao imperativ da se otpočne sa direktnom, brzom, i efikasnom akcijom kako bi se izmenila postojeća situacija, da bi bilo ostvareno pravo nesvrstanih zemalja da informišu o sebi i da budu informisane. Pravo na „slobodu informacija” već je proklamovano na mnogim medjunarodnim skupovima. Podsetimo se da su o

13