РТВ Теорија и пракса

Nekoliko autora ističe da televizija, svojim agresivnim modelima, instruirajući metode i stvarajuči određeni odnos prema agresiji putem sankcija za određene agresivne radnje, snižava prag agresivnih odgovora i oštri njihov oblik. Posmatranjem nasilja na ekranu, naročito onog koje služi za razrešenje nekih želja i ciljeva kako pojedinaca, tako i većih grupa Ijudi, ili društva u celini, gledalac formira stavove koji prihvataju agresiju i nasilje kao vid svakodnevnog življenja i komuniciranja. Naročito tada kada se ovakvo ponašanje prikazuje bez određenog negativnog odnosa prema njemu. Uticaji nasilja, iako se ostvaruju kod auditorijuma bez obzira na uzrast, naročito su izraženi i imaju teže posledice na najmlađi auditorijum, tj. na decu i omladinu. Karakter deteta je u procesu formiranja, kada još nisu fiksirani određeni oblici ponašanja, posebno moralnog ponašanja, i daje mogučnost da se na njega utiče. Pored toga u dečje doba, naročito mlađem, nije se završio proces formiranja razlikovanja realnosti i fantazije, pa dete nema jasan kriterijum šta je priča a šta zbilja. Osim toga, deca rado imitiraju televizijske modele јег ih oni na najpristupačniji način uvode u svet odraslih.

DA LI SVAKO NASILJE UTIČE NEGATIVNO NA GLEDAOCE? Nasilje, međutim, ne možemo posmatrati u vakuumu, van određenih istorijskih uslova i važećih vrednosnih sudova i normi u određenom društvu. Drugim rečima, ne može se smatrati svaka upotreba sile

182