РТВ Теорија и пракса

u susednoj sobi svaki put kada ta osoba pogreši u rešavanju nekog zadatka. Jačina električnog šoka mogla je da se menja. Ta druga osoba u susednoj sdbi bila je saradnik eksperimentatora i namerno je činila greške. Pacijenti koji su gledali borbu noževima davali su jače šokove nego oni koji su videli film nenasilničke sadržine. Nasilje na filmskom platnu očigledno je izazvalo nasilničke sklonosti kod Ijudi i pošto je postojala mogučnost ispoljavanja naslja, ta sklonost se pretvorila u oštro nasilničko ponašanje. Berkovic smatra da ovi eksperimenti pokazuju da se mora izmeniti moralna pouka filraova. lako je društveno poželjno da se krivci kažnjavaju, to kažnjavanje ne bi trebalo da ima karakter fizičkog nasilja. Berkovic smatra da postoji mogučnost da se predvidi pojavljivanje nasilničkog ponašanja. Ljudi koji su neposredno pre prikazivanja nasilja па fflmu bili naljučeni, verovatno če se agresivnije ponašati, nego oni koji film nisu videli. Veza koju Ijudi uspostavljaju između ekrana i stvarnog života neobično je važan. A izgleda da sadržina filma može toliko emocionalno da deluje na Ijude, da oni događaje u drami povežu sa sopstvenim životnim iskustvom. Odrasli su, verovatno, manje podložni ovom poistovečivanju nego deca. Ipak, Berkovic dolazi do übeđenja da njegov eksperiment pokazuje da film sa nasilničkom sadržinom može da izazove nasilničko ponašanje svake osobe u publici. Ta emocionalna reakcija koju film izazove obično je kratkotrajna i nestaje čim gledalac počne da dolazi u dodir sa novim situacijama i novim podsticajima. Međutim, film i televizija mogu da izazovu i neke trajne posledice. Ako dete stalno glda kako heroji sa ekrana

postižu svoje ciljeve nasilničkim postupcima, ono može da zaključi da je nasilje poželjno ponašanje. Na sreću, filmovi nemaju uvek tu poruku, a, osim toga, dete je izloženo mnogim kulturnim normama koje obeshrabruju nasilje. Osnovni Berkovicev zaključak jeste: glavna društvena opasnost od nasilja na fflmu (ili televiziji) ima kratkotrajne posledice, koje se javljaju kod posmatrača neposredno posle gleđanja takvog filma. U tom periodu odrasli ili deca mogu smatrati da imaju puno pravo da napadaju osobe koje su ih neposredno pre toga frustrirale ili uvredile. Ukoliko u tom periodu sretnu osobe sa odgovarajučim „stimulus kvalitetima”, ta predispozicija može da se pretvori u otvoreno nasilje. Katartički efekti posraatranja nasilja postoje, ali samo ukoliko razgnevljeni posmatrač vidi da je osoba koja ga je uvredila nasilnički kažnjena. Tako Berkovic zaključuje da je nasilje na filmu skrivena opasnost - ona povećava mogučnost da gnevne osobe, a možđa i one nerazgnevljene - nekoga napadnu. Ovo Berkovicovo zanimljivo ispitivanje, sažeto prikazano, bilo je podvrgnuto i kritici. Ukazivalo se da u njemu nisu analizovani neki osnovni činioci nasilničkog ponašanja, a pre svega struktura ličnosti ispitanika, kao ni složeni društveni uslovi koji sprečavaju nasilničko ponašanje. jedna od osnovnih primedbi bila je da se rezultati ne odnose na gledanje televizije pod prirodnim uslovima i da merenje „nasilja” ne odgovara društvenom značenju ovog termina. Berkovicovo ispitivanje može da posluži kao snažan podsticaj za razmišljanje i ispitivanje društvenih i pojedinačnih posleđica prikazivanja nasilja na filmu i televiziji.

190