РТВ Теорија и пракса

U koriščenju mogućnosti za proširenje ekonomske baze ne malu ulogu ima i program. Njegove stimulativne mogučnosti su znatne. Iz dosadašnje naše „istorije” znamo da su veliki i atraktivni događaji značili priliv u talasima novih pretplatnika. Ali, taj elemenat privlačnosti programa mi ne smemo da prepustimo slučaju (za televiziju je ipak „slučaj” kada se javi neko veliko sportsko takmičenje ili sl.). Takvo nastojanje mora da bude ugrađeno u čitavu našu programsku politiku. U narednom periodu bilo bi neophodno voditi programsku politiku i na taj način, što bi se ona stalno preispitivala i sa stanovišta privlačnosti za nove gledaoce, posebno zemljoradnike, jer je to ona socijalna struktura čiji je udeo u auditorijumu relativno najmanji. Takođe, značajni potencijali leže i na vođenju posebnih, kontinuiranih programskih akcija za povečanje broja pretplatnika. Međutim, ovakvo stanje rasprostranjenosti televizije ima i jednu propratnu karakteristiku sa kojom moramo da računamo u programskom razvoju u narednom periodu. Dok radio ipak več zahvata gotovo celo stanovništvo Republike van područja pokrajina, kod televizije imamo još uvek stalni veliki priliv novih gledalaca. Ti novi gledaoci nosioci su posebnog tipa ponašanja u odnosu na televizijski program. Njihova opšta karakteristika jeste da gledaju program veoma mnogo (nije redak slučaj da to čine gotovo od početka do kraja programa, ili se, ako to ne mogu, osečaju uskraćenim), neselektivni su u izboru programa, uopšte ponašaju se, dozvolimo taj izraz, „nenormalno”. Buduči da taj „inicijalni period”, prema postojećim istraživanjima, traje oko pet godina i da tek posle toga dolazi do „normalizacije” odnosa prema televiziji, moramo da računamo sa relativno velikim delom našeg auditorijuma, koji se tako ponaša. S jedne strane, to je izvor stalnih nesporazuma između televizije i onog dela gledalaca koji smatraju da sav program treba da bude namenjen svim gledaocima (dakle, neprihvatljiv zahtev za svođenje programa na najmanji zajednički imenitelj interesa i ukusa). S druge, to je i objektivna teškoća da se brže prodire sa sadržajima koji su namenjeni užim kategorijama gledalaca, ili koji postavljaju veće zahteve kod prijema poruke. Teže se razvija senzibilitet i spremnost za prijem novih oblika i sadržaja. Sa ovim ograničavajučim programskim aspektom naše nedovoljne rasprostranjenosti moramo računati još niz godina

16