РТВ Теорија и пракса

ovaj neograničen izbor rešavanja kadrova omogučava aktivno učestvovanje snimatelja drame u traganju za što boljim i efektnijim mizankadrom. Reditelji sa iskustvom i osečajem za vizuelnu kompoziciju kadra upravo stoga često i upučuju kamermane da sami istraže i komponuju kadar, da ga ritmički i kompoziciono dovedu u najbolju ravnotežu. S druge, pak, strane, studijska drama nalazi se u delikatnom dosluhu sa izvođačima. Reč je, naime, o kontinuiranom načinu glume; studijska drama, prema tome, „zahvalna” je za prikazivanje kontinuiteta u osečanjima, ona je u prilici da emocionalni naboj glumaca usmeri ka gradiranju, ona omogućava maksimalnu koncentraciju i po toj svojoj osobini bliska je pozorištu. Ona, nadalje, zbog duge sekvence kojom manipuliše, uspeva da ostvari dramsku tenziju unutar kadra, što znači da se ne mora pribegavati rešenjima montažne prirode koji če stvoriti potrebni štimung i atmosferu. Svakako, postojanje više kamera i miksovanje kadrova dopušta i čisto filmska rešenja: krupne planove, detalje, kontrakadrove, itd. Upravo iz ovih razloga može se tvrditi da studijska drama sadrži sve elemente koji su relevantni za ukupan umetnički domet. Drama pisana za televizijsko izvođenje umnogome se, u scenariju, razlikuje od filmske. Drama, naime, dopušta literarno viđenje i dijalog koji nije redukovan i koji stoga nije prinuđen na eliptična skraćivanja. Studijska drama čak zahteva dobro i umešno napisan dijalog. Dijalog u drami ima trojaku funkciju; ~da prenese informaciju, emotivni sadržaj i da potpomogne razvoju priče”. 8 Televizijska drama, kao i svaka televizijska

0 Anđelo D’Alesandro; Televizijski scenario, Beograd izdanje Umetničke akademije, 1970, str. 51.

29