РТВ Теорија и пракса

Švajcarsku - učio je i radio, eksperimentisao i usput možda verovao da će u bliskoj budućnosti izum televizije da mu donese ogromno bogatstvo. Prodaja parcela je predstavljala jedini izvor prihoda od kojih je finansirao svoje eksperimente. Ni svog Ijubljanskog asistenta, Francija Bara, koji mu je pomagao da sastavi televizijsku aparaturu, Kodeli nije mogao da plaća. Nakon obavljenog posla, nagradio ga je prepisom jedne parcele u Štepanji vasi... Franci Bar je bio sin trgovca elektroopremom na Mestnom trgu 5: Tamo je Kodeli često dolazio da nabavi različite delove. Tu je bila i mala laboratorija za ekSperimente sa tada novom radio-tehnikom, i mesto za okupljanje mnogih amatera. Prema sećanjima Bara, Kodelijeva televizijska aparatura je bila dosta komplikovana: aparat je imao nekakvu nit razapetu između dva gvozdena stuba. Pri određenom naponu, vibracije niti su dostizale frekvencu koja je bila potrebna. Na sredini je bilo parabolično ogledalo koje je sa zadnje strane imalo pričvršćene magnetne lamele. Tu je bio poseban elektromagnetni kalem podeljen na više kalemova koji su u indukovanoj struji činili nekakav krug, To je bila glavna ideja na osnovu koje su ga prihvatili u Telefunkenu. Svetlosni zrak je usmeren na parabolično ogledalo, a ovo ga je odbijalo na projekcionu površinu. Vibracije ogledala je postizao pomoču magnetnih kalemova, i pri određenoj frekvenci staklo bi „izvibriralo” sliku. Staklo je pravilo vibracije u obliku pužaste spirale projektujući tačke na ekran. Prva slika, koju je tako postigao, bila je prilično mutna; izvijala se iz središnog kruga pa je u sredini i bila oštra, a prema krajevima sve manje. To je, naravno, bio nedostatak, ali ga je Kodeli pravdao tvrdeći da je takav pravi model „fiziološkog gledanja”, jer je prirodno da vidimo oštro samo u jednoj tački, a okolina je - srazmerno udaljenosti od središne tačke - sve zamagljenija. Uprkos svemu, za ta vremena bila je to velika ideja i veliki projekt koji je prihvatila firma Telefunken. „Arbeitsauftrag” je 22. januara 1929. potpisao dr Šreder (Schroeder). Predviđeni su bili troškovi od 25.000 maraka, u svoje vreme ogromna suma. Rad se otegao i verovatno je bilo napravljeno više prototipova.

207