РТВ Теорија и пракса

Zbog toga, spektaklu i pripisujemo evokativnu moć, moč prizivanja smisla i značenja koji mogu imati realne intervencije u praksi razrešavanja problema relevantnih za datu društvenu sredinu ili šire. I, ako je to tako, onda se da utvrditi još jedna direktnija veza između spektakla i u njemu predstavljanje stvarnosti: naime, ma kako bila transformisana u obliku spektakla Ijudska empirijska stvamost još uvek ostaje ona primama socijalna materija koja se u njemu reprodukuje; jer, čak i mutni sublimati Ijudskog mozga samo su jezik životne stvarnosti, tj. njen simbolički ekvivalent Prema tome, spektakl bez spektakularnog u stvamoj životnoj praksi, ostao bi i nemoguć i besmislen. Zapravo, u samoj empirijskoj praksi susrećemo elemente spektakularnog koji se po zakonima socijalne prakse često i spontano kristališu kao poseban aspekt dmštvenog zbivanja. Dakle, sama životna realnOst je prepuna elemenata dramskog, konfliktnog a to znači i spektakulamog, te se spektakl prosto javlja kao medijum transponovanja jedne stvarne Ijudske drame u njen simbolički ekvivalent. Jer, čitava gmpna i dmštvena dinamika se kondenzuje i sažima u aktu događaja prepunom trenja i konflikata; te konflikte i nose i razrešavaju Ijudi, ličnosti 3 , nosioci socijalnih uloga koje i sami sticajem prilika uzimaju na sebe. Prema tome, jedan socijalni poredak uloga, jedan realno zasnovan mizanscen, praktično je dat kao prototip svega onoga što će se desiti u spektaklu na krajnje teatralan način. Naravno, s tom razlikom što se u stvamosti sve to događa po zakonima socijalne prakse i kroz stvarne intervencije ličnosti sa dmštvene scene, a u spektaklu, opet, po zakonima smišljenog zahvatanja u kontekst odnosa i njihovo dramsko tkivo, po volji i prema planu samog autora, komunikatora, Sve vrste iskustava koje poznaje životna praksa u najprofanijem obliku, ostaju predmet i imaginarnog bez obzira na značanjsku distancu između simboličke pojavnosti i realne stvarnosti; zbog toga se i smatra da spektakularno tj. „dramska umetnost se rascvetava na samim marginama realnog života”, što će reči u neprekidnom dosluhu sa socijalnom praksom u kojoj se trajno reprodukuju uslovi i motivacije i za najoštrije konflikte kao što su politički, klasni ili

3 „...realni život istura neočekivano ličnosti, do tada nepoznate uloge, uvodi ,vođu’ u središte scene jedog zbivanja, izumeva novu vlast, moć, kreira posrednika za kojeg se ranije nije znalo, izaziva nove reakcije u procesu sukobljavanja grupa i klasa”, u praksi svakodnevnog života, Ibid, str. 26.

30