РТВ Теорија и пракса

između empirijske datosti i njene simboličke predstave, spektakla. Šta više, pri oblikovanju spektakla - kako se to iz prethodnog teksta vidi - problem i predstavlja definisanje mere u produbljivanju simboličke distance između empirijskog i spektakularnog, budući da od nivoa te distance zavisi ne samo vrednost estetičkog u strukturi spektakla, več nivo njegove komunikabilnosti. Otuda, KOMUNIKABILNOST SPEKTAKLA • drugo, problem komunikabilnosti poruka, a spektakla posebno, veoma je relevantan u teoriji informacija; jer Ijudska iskustva se mogu prenositi u prostoru i očuvati u vremenu jedino ukoliko su prevedena u neke od oblika simboličke prezentacije, spektakl, recimo. To znači da je i spektakl samo jednom već pogođena forma posredovanja Ijudskih iskustava u procesu komuniciranja estetičkih poruka. I da bi spektakl ostvario tu svoju funkciju on mora biti u svakom segmentu svoje strukture osposobljen da izazove komunikacioni čin tj. čitav repertoar socio-psiholoških reakcija recipijenata, publike. Ne pokrene li recipijente na pomenute reakcije, znak je da spektakl nije komunikaciono doživljen tj. da ne uspeva da celinom svoje simboličke strukture reprodukuje uslove emocionalnog doživljavanja društveno relevantnih iskustava bez čega - kako je napred isticano - nema ni njihove intelektualne spoznaje. Spektakl u tom slučaju ostaje opustošena forma bez stvarnog informativnog jezgra, bez sadržaja i smisla. Komunikabilnošću poruka, spektakla, uglavnom se i meri nivo osposobljenosti simboličkih oblika da reprodukuju uslove perceptivno-čulnog a onda i intelektualnog doživljavanja i poimanja empirijske stvarnosti transponovane u odgovarajući simbolički izraz. Zbog toga, i sam nivo metaforičkog distanciranja spektakla u odnosu na empirijsku datost može da predstavlja i izvor nekomunikabilnosti same poruke, jer se na toj distanci i niveliše odnos spektakularnog i realnog ali iskto tako tom distancom se definiše i estetička vrednost spektakla kao poruke, odnosno i njegova evokativna moć; otuda,

35