РТВ Теорија и пракса

Izgovorena glasom autora ili vrsnog čitača ta reč predstavlja svojevrsno pogonsko gorivo i daje misaonu građu. Medij tako prevazilazi obično tonsko registrovanje glasa i postaje topla Ijudska igračka na čije se postojanje staino računa. To je masovni medij, rekli bismo to sada, kojim se društvo brine za pojedinca, nekom skoro spontanom akcijom, razbija mu usamljenost vodeči ga ka izvorima svetlosti. Tako nešto može se reči samo za one plemenite sadr|aje radija, za one časne izuzetke kojih nema mnogo. Kako vratiti „ugleđ zvuku” a pri tom ostati na svim pozitivnim sadržajima jednog socijalističkog samoupravljačkog društva? To je novo pitanje ili proširenje rečenog. Šta učiniti da ovaj medij ne ostane sporedno, prateće sredstvo običnih, dnevnih delatnosti slušaoca? Iz svega dosad iznetog može opravdano da se nametne još jedno pitanje, tačnije može se u nekim razmišljanjima posumnjati u osnovnu funkciju ovog medija. Da li zvuk sam za sebe može da postane ravnopravan činilac i da se uvrsti u kulturna dobra više proširena no što je to slika (film i TV), ili scena (pozorište, opera, balet i sl.)? Razmotrimo neke činioce karakteristične za navedene medije. I scena i film zasnovani su na pokretu. Pokret je nosilac radnje. Najbolje su uvek one predstave gde je reditelj uspeo pokretom da ispriča priču, koja će time pružiti doživljaj gleđaocu. U pomenutim žanrovima reč je samo kontakt, ona neophodna veza, ali ne i izvršilac direktnog uticaja na emocije i svest posmatrača. Zvuk pak, sam za sebe, lišen je svega onoga što je karakteristično za scenu, u najširem smislu te reči. Nema vizuelnog pokreta, znači lišen je one osnovne komponente koja utiče na naše čulo vida, a time i na formiranje vizuelnog doživljaja. Zvuk je sam, prepušten je sebi, bez ičije pomoči. Treba samo angažovanije aktivirati uho i to je čitav napor koji se formalno ulaže u pračenje neke zvučne radnje. Ali, čini se da u tome baš i leži čarobna snaga zvuka radija. Kada je celokupan misaoni sistem jedne ličnosti, njeno najdublje biče upravljeno samo na takav izvor, onda dolazi do spontanog učestvovanja u radnji. Izolacija je nemoguća, jer to jedno čulo - uho, kao da rekompenzira sva ostala. To je kanal kroz koji prodire jedan specifičan sadržaj, Iz takvog, naizgled siromašnog stanja, razvija se niz utisaka i ostvaruje prodor novih svetova i saznanja. Mašta je potresena pojavom tona, pokrenuta ona reprodukuje nove situacije kojih do tada nije bilo. Misao je uznemirena jer zvuk ne donosi gotove oblike, on čini da se korisnik nalazi stalno u fazi totalnog angažovanja. I, čudno, po sistemu asocijacija stvara se u glavi niz novih slika na čiju

79