РТВ Теорија и пракса

Kada je trebalo da ja postanem senator, na izborima sam izgubio, a шој protivkandidat bio je glumac Džordž Marfi. Posle toga sam i ja igrao na filmu, da bih se i time branio. Takva situacija je potrajala nekih 10 - 12 godina. Međutim, vrlo je interesantno, sada je situacija obrnuta. Zbog toga vidimo da koliko god da smo mi naučili o tome šta vredi televizija, koliki je njen uticaj na politiku, toliko je naučila i američka javnost, američka široka publika. Primer kandidature za predsednika Džona Lindsija, koji je bio guverner Njujorka 1972. godine, to najboije dokazuje. On je, bez konkurencije, najlepše izgledao na televizijskim ekranima. Njegova kampanja je bila dobro finansirana, a ipak nikada nije dobio više od pet odsto glasova na prethodnim izborima. Međutim, govorio bih o televiziji i političkom procesu na jedan drugi način. Mislim da televizija, bilo da radi pod kontrolom vlade ili van te kontrole (što u krajnjoj liniji ne predstavlja neku veliku razliku) hoću da kažem da sama televizija, kao instrument, iskrivljava stanje stvari. Reč je o tome kako se predaje poruka, kako se informacija daje javnom mnenju, gledaocima. Pre svega, televizija je audiovizuelno sredstvo. Zbog toga moramo da prikazujemo ijudima ono što možemo da fotografišemo. A ako možemo da im prikažemo sliku, onda čemo da im prikažemo опо što je najsenzacionalnije u onome što možemo da snimimo. To nam o današnjem životu i današnjem svetu, toliko složenom, uglavnom ne kaže ništa o pravom stanju stvari. Da vam dam neke primere. Godine 1967. u Americi su izbili veliki neredi, naročito u crnačkim zajednicama. Mnogo ljudi je übijeno, a bilo je i dosta pljačke. Predsednik Lindon Džonson je u to doba obrazovao komisiju koja je trebalo da prouči uzroke i poreklo tih nereda. Ta komisija bila je poznata pod imenom Kornelova komisija. Komisija je radila oko godinu i po dana. Posle toga je sastavila izveštaj. I taj izveštaj, iako nije bio mnogo čitan, predstavlja jedan od najinteresantnijih vladinih dokumenata koje sam ikada čitao. Trećina izveštaja bila je posvečena uticaju masovnih medija na rasni problem u Americi i na shvatanje rasnog problema u Americi. Zaključak je bio da su američki gledaoci saznali da je bilo mnogo übijenih ijudi, da je bilo mnogo pljačke, ali ni jedan američki gledalac nije saznao koji su bili uzroci tih nereda, niti je iko saznao šta se dogodilo posle nereda. Taj zaključak u izveštaju dat je u obliku metafore, gde je televizija poređena

126