РТВ Теорија и пракса

melodijskim osobinama nekog drugog jezika, bez obzira kolika bi razdaljina između njih mogla da bude. Ove glasovno-prozodijske osnove na kojima počiva naš jezik, kada je u pitanju njegova artikulaciona ili akustička strana, mogu biti na neki način izložene izvesnim tendencijama da se od njih odstupi. Na prvom mestu imamo, a i ranije smo imali, izvesnu tendenciju da se naš glasovni sistem ošteti na području afrikata, da se parovi č-đ, prema č-dž. svedu na jedan treći vid koji bi stajao negde između njihovih distinktivnih kvalitetnih osobina tako da se ne bi moglo reći da je ć-d različito od č-dž, i obrnuto. Druga tendencija se sastoji u zameni ć-đ sa č-dž. Ne bi se moglo reći da postoji tendencija da se svesna zamena izvrši i u obrnutom smeru, naime da se č-dž zameni sa č-d. Ove tendencije dolaze iz dva izvora. Prvi pripada govornoj patologiji, a drugi pojavi neke vrste jezičkog elitizma (jer se u nekim građanskim krugovima smatra tla je otmenije izgovarati c umesto narodnog č, odnosno dž umesto đ. I u jednom i u drugom slučaju, i u nevoljnom i u voljnom odstupanju od pravilnog izgovora afrikata dolazi do odvajanja fonološke strukture od govorno-narodne osnove, koje, odvajanje, ima posledica i na artikulaciju frikativa s-z kao i š-ž, (ukoliko odstupanja u izgovoru afrikata ne dolaze sa strane patologije ovih frikativa), a ne ostaje bez posledica i na plozivni parnjak t-d. Odstupanje od pravilnog izgovora afrikata može da utiče na pomeranje pravilnog izgovora, dakle, šest drugih suglasnika, što čini trečinu našeg glasovnog sistema. To je razlog što ne možemo ostati ravnodušni prema takvim pomeranjima јег ona zadiru na neprirodan način u osnove našeg govora, ne proizilaze iz prirodnog i nužnog dinamizma glasovnog razvoja, več se nameću sa strane, bilo kao govorno patološka pojava, bilo kao nasilno nakalemljena crta. Kada je reč o govorno-patološkim pojavama u jeziku, ima dosta razvijenih sredstava da se tim jezičkim anomalijama suprotstavimo. Postoje posebne ustanove koje se bave govornim poremečajima. Radio i televizija bi trebalo da svojim primerima pomognu stručnjacima na govorno-patološkom području da svoje poslove lakše obavljaju. Mi se nadamo da se govorni snobizam ili primitivizam neće ugnezditi u ove naše ustanove i da če se one umeti snaći kada je reč o čistoj artikulaciji trideset izgovornih glasova, četiri akcenta i dve vokalne dužine, i da će jezički stručnjaci u tim našim ustanovama umeti da sačuvaju jezik od takvih anomalija.

145