РТВ Теорија и пракса

nasuprot razvijaće se tendencije za nekom formom ukidanja televizije (ili njenog prevazilaženja, možda). Ovu budućnost sugeriraju sledeća tri stava iz Ovidijeve poente priče o Narcisu; 1) Narcis je čeznuo da mu slika poživi duže od bića - apsolutizovanje slike. 2) Odstupao je od te čežnje pa se s kolebanjem pitao da li da „umru oba u jednoj duši” - uništenje svesti o slici. 3) Razdrljio se, jaučuči se udarao po prsima, sve dok se Jeka (eho) nije sažalila na njega i dala mu san koji ga je pretvorio u cvet medij apsolutne slike da se prevazići uz biagotvornu pomoć pradrevnog Ijudskog raedija, jezika i njegove prve kćeri, književnosti. Između osamostaljene televizijske slike i njenog jezika koji zalud teži da se sa njom stopi, postoji jaz koji se u nebrojenim situacijama praktičnog rada na programu uvek obnavlja i procepljuje. Jezik koji proistekne iz TV slike, kao njegov odslikani odjek, isuviše često bude odbačen od gledalaca kao opširan i digresivan. Zato se mnogima kao norma nameće ideja da je ono specifično što je televizija donela jeziku - konciznost. Međutim, iako se o nekoj tajanstvenoj kratkoči mnogih pokiika čuvenih po dobrim emisijama, može govoriti, ipak jezgrovitost govora i jezika, lapidarnost Spartanaca, predsmrtna vidovitost mnogih saopštavalaca onih munjevitih kondenzata kao što je Geteovo Više svetlostil - nisu ništa novo. Uz to, u kriznim socijalnim situacijama ili onda kada se pažnja čitavog društva sasređuje na iščekivane rasplete razvojnih dilema, kratkoče i kuhinjske konkretnosti, žedni auditorij televizije prestaje da bude razmaženi antifilozof i ume da upije i da sasluša i te kako duge govore.

150