РТВ Теорија и пракса

151

I baš to što u nekim situacijama TV ekran prima i nekoncizne iskaze, ukazuje na specifičnost televizije kao jezičke tribine. Onaj govornik koji je dugim govorom privukao pažnju milionskog TV auditorija, u svakom je trenutku iznosio nova razrešenja dilema koje stvarnost pred društvo postavlja. Donoseči novu informaciju zadovoljavao je princip iznenadnosti (serendipiteta), razrešavajuči dileme osigurao je da mu jezik bude kontrastno polarizovan, a jezički princip odjeka ili eha koji je treća specifična crta jezika na televiziji realizovao se u času kad su gledaoci uočili da TV slika, zabrinuto i odlučno lice govornika, korespondira ozbiljnost stvarnosne situacije. Da se govornik grčevito mrštio (na šta je Makluan ukazao govoreći o doprinosu televizijske neukosti jednom Niksonovom izbornom porazu), ili da se operetski smeškao - eho-efekta ne bi bilo, i odmah bi svi uzviknulh opširno, to treba konciznije! Naravno, kad društvena situacija nije polarizovana, kad na ekranu nisu demostenski umovi koji instinktom osećaju da na TV ekranu moraju udovoljavati