РТВ Теорија и пракса

video-miksovanja mogla bi se ovako objasniti: način i vrsta TV programa (snimak ili uživo) određivali bi stepen primene digitalne tehnike u video-miksovanju. Čini se da u direktnim prenosima događaja ova tehnika ne bi našla znatniju primenu iz prostog razloga što se u takvim prenosima ništa ne može u potpunosti predvideti, jer je takav događaj neponovljiv. Međutim, emisije koje se snimaju sa ~Playback”-om kao na primer muzika raznih žanrova, pružaju argumente potvrdnog mišljenja o korišćenju kompjutera. Uvek isto trajanje muzike na magnetofonskoj traci i muzička partitura poslužili bi kao elementi za programiranje kompjuterskog procesa. Pod pretpostavkom da su navedeni elementi dovoljni i da je takav način snimanja moguć, odmah se nameče pitanje kako bi se ponašao čovek za kamerom i kompjuter-robot za vid'eo-miksetom? Izgleda da bi takva sprega bila suprotna željenim očekivanjima. Savršeno precizan, pouzdan, oslobođen „treme i emocija” kompjuter, bez osečanja za Ijudske subjektivne ili objektivne teškoče koje u stvaralačkom radu mogu nastati, neumitno bi izvršavao programirane operacije - bila kamera spremna ili ne. Razmišljanja nas vode i dalje, do čoveka za kamerom koji bi u slučaju nespremne kamere morao slati kompjuteru impuls za odlaganje operacije. Ovo bi zahtevalo pomeranje trenutka proraene slike - reza, što bi narušilo koncepciju reditelja. Stiče se utisak da ovakva sprega čoveka za kamerom i kompjutera za miksetora ne bi bila najsrećnije rešenje, pa bi izlaz iz ove situacije trebalo tražiti u svođenju više proizvodnih komponenata uzajamno zavisnih u procesu snimanja pod isti sistem kompjuterskog upravljanja (miksovanje, kamere, kontrolu slike, i još neke druge). Uloga čoveka u tom slučaju odnosila bi se na programiranje i

165