РТВ Теорија и пракса

Pošto realnost ima procesni karakter, posebno važnu formu njene artikulacije predstavlja pripovetka. Kako je zaključio Januš Lalevič (Janusz Lalewicz) „opisivati, to znači govoriti o nečemu u kategorijama stvari, odlika i relacija, a pričati, to znači predstavljati nešto u kategorijama događaja” 3 Posredan ali ipak očit dokaz velike uloge pripovetke je bujan, posebno u Francuskoj, razvoj pripovedaštva. Več citiran Rolan Bart govori: „Postoji na svetu neizmerljiv broj pripovedaka. To je, pre svega, čudesna raznorodnost vrsta prisutnih najraznovrsnijem gradivu, kao da se svako gradivo priklanja čoveku da mu poveri priču; pripovest se pojavljuje kako u artikulisanom jeziku, govorenom ili pisanom, tako i u statičkoj Ш pokretnoj slici, gestovima, a takođe i u uređenom spoju svih tih supstanci, prisutna je u mitu, legendi, bajci, pripoveci, noveli, epopeji, istoriji, tragediji (...) filmu, stripu, novinskim vestima, razgovoru”.^ Bart ne mora posebno da imenuje televizijski prenos, pošto je prema njegovoj koncepciji to „uređeni spoj svih tih supstanci”. Nevolja je u tome što smo u prijemu skloni da razdvajamo sve te supstance i, ako bez teškoča raspoznajemo pripovest u govornoj relaciji, onda u nastupajučoj - ispred, iza ili istovremeno sa njom - sekvenci pokretnih slika, skloni smo da vidimo, uglavnom, mehaničku reprodukciju stvarnosti. Osobita je stvar da „otkrivanje” priče u govornom komentaru ne samo da nas пе čini osetljivim na činjenicu da se možda taj isti pripovedački kod realizuje i u filmskom materijalu, več naprotiv - uspavljuje budnost televizijskog gledaoca. Sekvence pokretnih snimaka gledalac interpretira ne kao poseban materijal u kojem se realizuje isti sistem znakova, već kao nepobitan dokaz za istinitost priče realizovane u drugom materijalu. To je, dakle, jedan od najvažnijih mehanizama u rezultatu kojeg znak koji se pojavljuje u televizijskom prenosu može da sakrije svoj karakter „znaka”. Usudila bih se da ovako formulišem njegova najuopštenija pravila: Ako se priča realizuje u konvencionalnim znakovima i takvim koji ostaju prema stvarima u odnosu sličnosti - onda se pojavljuje sklonost ka identifikaciji ovih poslednjih sa samim stvarima. Bitan, dakle (iako ne jedini) razlog napredovanja

3 Januš Lalevič, Jezička komunikacija i literatura (Janusz Lalesvicz, Komunikacja jezykowa i litetatura ) Ossolineum, Wroclaw-Warszawa-Krakow-Gdan.sk 1975, s. 63.

4 Rolan Bart, citirano delo.

70